Ispravka rješenja o imenovanju vještaka

ОКРУЖНИ СУД У БАЊАЛУЦИ

БРОЈ: 11 0 У 018708 16 У

Дана, 10.05.2017. године

Окружни суд у Бањалуци по судији појединцу Бојовић Душку, уз учешће Зубовић Љиљане као записничара,у управном спору по тужби тужилаца и то:1) Форензичког центра за вјештачење докумената“ Д.о.о. из Бањалуке, Улица Првог крајишког корпуса број 118, заступаног по законском заступнику - директору Бранковић Дану, 2) „Удружењa форензичара из графичко-графоскопске области вјештачења: експертиза свих врста докумената, потписа, штампаних новчаница и дактилоскопије“ из Бањалуке, Улица Tина Ујевића број 5, заступаног по законском заступнику – предсједнику удружења Бранковић Дану, 3) Бранковић Данa из Бањалуке, Улица Тина Ујевића број 5, 4) Савановић Јовa из Бањалуке, Улица Јовице Савиновића број 82А и 5) Гајић Неђа из Бањалуке, Улица Др Воје Кецмановића број 11А (у даљем тексту: тужиоци), против рјешења број 08.020/704-24/16 од 08.04.2016. године Министарства правде Републике Српске (у даљем тексту: тужени), у предмету исправке рјешења о именовању вјештака, дана 10.05.2017. године донио је

П Р Е С У Д У

Тужба се уважава и оспорени акт поништава.

Тужени се обавезује да тужиоцима надокнади трошкове управног спора у износу од 200,00 КМ, у року од 30 дана од пријема пресуде, под пријетњом принудног извршења.

Захтјев заинтересованог лица Гогић Љубомира из Бањалуке, да му тужиоци надокнаде трошкове управног спора по основу давања одговора на тужбу у износу од 900,00 КМ, се одбија као неоснован.

 О б р а з л о ж е њ е

Оспореним актом туженог се врши исправка рјешења туженог број 08.040/704-366/10 од 01.10.2010. године, тако да се у диспозитиву тог рјешења под тачком 1. ријеч „графолошке“ замјењује ријечима „графичко-графоскопске“, а у осталом дијелу то рјешење остаје неизмијењено. Тим рјешењем (које се мијења оспореним актом), објављеним у „Службеном гласнику Републике Српске“, број 21/11 од 03.03.2011. године, је Гогић Љубомир именован за вјештака графолошке области.

Благовремено поднесеном тужбом од 06.05.2016. године, коју су уредили на тражење суда, тужиоци побијају законитост оспореног акта, због неправилне примјене закона, неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и неправилне примјене материјалног права, како то произилази из садржаја тужбе. У тужби наводе да им је оспореним актом повријеђено право и непосредни лични интерес заснован на закону, сходно чему темељем одредбе члана 2. Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 109/05 и 63/11, у даљем тексту: ЗУС), имају право покретања овог управног спора, јер је првотужиоцу на основу рјешења туженог број 08.020/704-110/14 од 25.08.2014. године утврђено да испуњава услове за вршење послова вјештачења из графичко-графоскопске области и одређено да ће на основу тог рјешења бити уврштен на листу правних лица за вршење послова вјештачења из те области, што је и урађено Допуном листе вјештака објављеном у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 80/14 од 12.09. 2014. године, а друготужилац је на основу рјешења Основног суда у Бањалуци број Ф-1-16/10 од 23.03.2010. године уписан у регистар удружења грађана с циљевима и задацима који су таксативно наведени у том рјешењу, који се односе управо на вјештачења из графичко-графоскопске области, а оснивачи тог удружења су, између осталих, инжињери графичке технологије, који су у предметној тужби означени као трећетужилац, четвртотужилац и петотужилац, а који још увијек чекају да тужени приступи именовању вјештака из графичко-графоскопске области, с обзиром да су се благовремено пријавили на јавни позив туженог за именовање вјештака из 2013. године. Даље истичу да се трећетужилац дана 11.11. 2013. године пријавио на јавни позив туженог за именовање вјештака објављен у „Гласу Српске” у броју од 12-13. октобра 2013. године, при чему је у пријави прецизирао да се пријављује за вјештака из графичко-графоскопске области вјештачења, па су се такође и четвртотужилац и петотужилац пријавили на исти јавни позив назначивши да се пријављују за вјештаке из графичко-графоскопске области, па иако је тужени   рјешењем о именовању Комисије за утврђивање приједлога Листе вјештака од 03.02.2015. године, објављеним у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 11/15 од 17.02.2015. године (страница 11) именовао Комисију за графичко-графоскопску област, приједлог листе вјештака из те области до данас није утврђен. Сходно томе закључују да имају правни интерес да се предметни оспорени акт поништи као незаконит, с обзиром да се њиме незаконито дају права трећем лицу, која том лицу и не припадају, чиме се дирекно утиче на права и правни интерес тужилаца који су већ регистровани и квалификовани за вршење вјештачења из графичко-графоскопске области, а друготужилац је управо и основан од стране дипломираних инжињера графичке технологије. Наглашавају да је вјештак Гогић Љубомир, на кога се односи оспорени акт, на основу рјешења из 2010. године (које је сада исправљено оспореним актом) уписан у Листу вјештака из графолошке области, коју листу је утврдио министар правде под бројем 08 040/704-8/11 од 31. јануара 2011. године, објављеној у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 21/11 од 03.03.2011. године, а вјештаци из графолошке области добили су статус вјештака на основу наведене листе, донесене на основу Закона о вјештацима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“
      број 16/05 и 65/08), иако према том закону таква област вјештачења не постоји. Насупрот томе, у члану 2. став 3. тог закона је прописано постојање графичко-графоскопске области: експертизе свих врста докумената, потписа, штампаних новчаница и дактилоскопије, али поступак утврђивања листе вјештака графичко-графоскопске области, од ступања на снагу наведеног закона па до данас, никада није ни започео, из разлога „који су познати вјештацима графолошке области“. Истичу да из Листе вјештака произлази да је Гогић Љубомир професор педагогије и психологије, а према наставном програму Филозофског факулетета у Бањалуци је видљиво да у оквиру предмета који се изучавају за профил дипломирани психолог нема укљученог нити једног од предмета који се изучавају у високо-школским програмима за образовање профила графичких инжињера у оквиру графичких факултета, сходно чему тај вјештак не располаже потребним квалификацијама и едукацијом неопходном за остваривање статуса вјештака из графичко-графоскопске области, а запослен је у Криминалистичко-техничком центру Министарства унутрашњих послова Републике Српске на пословима криминалистичко-техничких вјештачења, а код туженог органа је блокиран процес утврђивања Листе вјештака из графичко-графоскопске области, будући да тај вјештак никада не би био именован као вјештак за ту област. С тим у вези додају да су се након првог јавног позива туженог из 2005. године за именовање вјештака, трећетужилац и још пет дипломираних инжињера графичке технологије, пријавили на такав позив и доставили потребну документацију, али поступак именовања вјештака из графичко-графоскопске области никада није окончан, па су вјештаци графолози, на „само њима познат начин“, остварили код туженог нешто што Закон о вјештацима Републике Српске не познаје, то јест утврђена је листа вјештака из графолошке области а која не постоји, а поступак по пријавама за графичко-графоскопску област никада није окончан, чиме никада није утврђена ни листа вјештака из те области. Стога су мишљења да је тужени, под евидентним утицајем вјештака графолога, у тачки III предметне Листе вјештака (из 2011. године) прописао да ће се: ”именовање вјештака графичко-графоскопске области извршити у складу с одредбама Закона о вјештацима Републике Српске по испуњавању законом прописаних претпоставки за њихово именовање.” Даље наводе да је тужени у току 2013. године поновно расписао јавни позив за именовање вјештака, објављен у „Гласу Српске" број од 12. и 13. октобра 2013. године, на који позив се трећетужилац такође пријавио и то дана 11.11.2013. године, а тужени је рјешењем о именовању Комисије за утврђивање приједлога листе вјештака од 03.02.2015. године, објављеним у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 11/15 од 17.02.2015. године (страница 11) именовао Комисију за графичко-графоскопску област, али ни до данашњег дана приједлог листе из те области није утврђен, па како није утврђен приједлог листе вјештака из графичко-графоскопске области, то се никада није приступило квалификационом тестирању кандидата из те области, које тестирање је прописано одредбом члана 7. Закона о вјештацима Републике Српске. Према одредби члана 10. истог закона, вјештака рјешењем именује и разрјешава министар правде на приједлог комисије именоване од стране министра правде у складу с одредбом члана 6. Закона о вјештацима Републике Српске, а оспореним управним актом је извршена исправка рјешења из 2010. године, на начин како је то наведено у изреци оспореног акта, а одредбом члана 207. Закона о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 13/02, 87/07 и 50/10, у даљем тексту: ЗУП) је прописано да орган који је донио рјешење, односно службено лице које је потписало рјешење, може у свако вријеме да исправи грешку у именима или бројевима, писању или рачунању, као и друге очигледне нетачности у рјешењу или његовим овјереним преписима, па исправка грешке производи правно дејство од дана од кога производи правно дејство рјешење које се исправља. Према томе, сматрају да према цитираној одредби произлази да је вјештак Гогић Љубомир постао вјештак из графичко-графоскопске области још дана 01.10.2010. године, односно наступом правоснажности рјешења којим је изворно именован за вјештака из графолошке области, а на основу којег рјешења је у току 2011. године уписан на Листу вјештака туженог из графолошке области, а у тој Листи вјештака, у тачки III, врло јасно је дефинисан статус вјештака из графичко-графоскопске области који су тек требали бити именовани по испуњавању законом прописаних претпоставки за њихово именовање, а у периоду утврђивања те Листе вјештака, именовање вјештака из графичко-графоскопске области није проведено, па то није урађено ни до данас. Међутим, сада на основу оспореног акта туженог, вјештак графолог а у форми исправке рјешења, постаје вјештак графичко-графоскопске области и то „ex tunc“, а да таквој промјени његовог статуса није претходио поступак прописан Законом о вјештацима Републике Српске, па име тог вјештака никада није било на евентуалној утврђеној листи Комисије из графичко-графоскопске области, с обзиром да та комсија, иако формирана, никада није почела с радом, па како такав приједлог листе вјештака никада није сачињен од надлежне комисије, никада се није ни приступило квалификационом тестирању кандидата као сљедећој фази у поступку именовања вјештака према Закону о вјештацима Републике Српске. Мишљења су да такав закључак неспорно произлази и из образложења оспореног акта, у којем се наводи да је тај акт донесен ради усаглашавања с одредбама Закона о вјештацима Републике Српске, а не у редовном поступку именовања вјештака. Истичу да ако је вјештак графолошке области именован за ту област на основу рјешења од 01.10. 2010. године и на основу таквог управног акта уврштен на Листу вјештака туженог из 2011. године за графолошку област, значи да је у односу на тог вјештака тада и проведен поступак, али једино за графолошку област, а никада и за графичко - графоскопску област јер такав поступак до данас није проведен нити за једног од пријављених кандидата, па је стога незаконито поступање туженог на начин да се тај вјештак ослобађа законом прописане процедуре за именовање на листу вјештака из графичко- графоскопске области („да ли због тога што је неспорно да не испуњава услове за ту област“), а при томе се опструише поступак именовања кандидата који су се пријавили за ту област и који су као дипломирани инжињери графичке технологије једини и квалификовани за такву врсту вјештачења, па тако да на такав начин тужени даје вјештаку графологу право које му по било ком основу не припада, а што је већ утврђено у рјешењу Окружног суда у Бањалука број 71 0 П 142467 15 Гж од 9.04.2015. године у којем је истакнуто да вјештаци графолошке области нису квалификовани и не могу вршити вјешачења из графичко-графоскопске области. Даље наводе да је из изреке и образложења оспореног акта, евидентно да тужени није вршио исправак свог рјешења из 2010. године, него је извршио преименовање вјештака графолошке области у вјештака графичко-графоскопске области и то по скраћеном поступку, одлучујући тако у меритуму, избјегавајући при томе прописану процедуру, па тако да у оспореном акту није вршена било каква исправка грешака у именима или бројевима, писању или рачунању, за које исправке је органу управе на располагању доношење рјешења о исправци у складу с одредбом члана 207. ЗУП-а. Стога , ако је тужени у образложењу оспореног акта навео да је утврдио да рјешење из 2010. године није било у складу с одредбама Закона о вјештацима Републике Српске и да га је стога било неопходно ускладити са тим законом, а након поднесеног захтјева тог вјештака, то значи и директно признање туженог да вјешаци графолози никада и нису били овлашћени обављати послове вјештачења из те области, што им је све незаконито омогућио тужени успостављајући у Листи вјештака графолошку област која не постоји у Закону о вјештацима Републике Српске, а од периода доношења рјешења из 2010. године те успостављања Листе вјештака која је обухватала и вјештаке из графолошке области, Закон о вјештацима Републике Српске није измијењен, а тужени је управо темељем истог закона утврдио Листу вјештака, па ако тужени сматра, како то наводи у образложењу оспореног акта, да рјешење из 2010. године којим је извршено именовање поменутог лица за вјештака из графолошке области, није у складу с одредбама Закона о вјештацима Републике Српске, то значи да се ради о ништавном рјешењу које је тужени био дужан огласити ништавим по службеној дужности, а никако под притиском другог органа управе код којег је то лице у радном односу, вршити "исправак” ништавног рјешења, јер тако нешто нити у једном закону није предвиђено као могућност. С тим у вези наводе да је доношењу оспореног акта, осим захтјева поменутог вјештака за исправак рјешења из 2010. године, претходио и службени захтјев Министарства унутрашњих послова Републике Српске (у даљем тексту: МУП РС) од 30.03.2016. године из којег је видљиво да тај орган управе захтјева ”усаглашавање” рјешења за вјештаке графологе, запослене у том министарству, са одредбама Закона о вјештацима Републике Српске. Стога сматрају да су наведеним поступањем туженог, остварене повреде правила поступка из члана 197. став 2. ЗУП-а, ради чега оспорени акт није могуће преиспитати, а чиме је у односу на тужиоце остварена повреда права на правично поступање органа управе, па како је оспорени акт остао без адекватног и на закону заснованог образложења у односу на описане повреде правила поступка и материјалног права, те је и погрешно утврђено чињенично стање, мишљења су да је оспорени акт заснован на повредама правила поступка из одредбе члана 197. став 2. ЗУП-а. Због свега наведеног предлажу да се тужба уважи и оспорени акт поништи те туженом наложи да им надокнади трошкове управног спора по основу таксе на тужбу и таксе на пресуду, у износу од 200,00 КМ, све у року од 30 дана са законском затезном каматом од дана пресуђења па до исплате.

Поред тога, како сматрају да би извршење оспореног акта, прије него што суд оцијени његову законитост, нанијело њима а и осталим кандидатима пријављеним за листу вјештака из графичко-графоскопске области, штету која би се тешко могла касније поправити, јер се оспореним актом даје овлашћење вјештаку графологу да сада обавља вјештачења из графичко-графолошке области, иако поступак именовања за ту област није проведен, те да тај вјештак и нема потребну едукацију за такву област, па како одлагање извршења у конкретном случају не да није противно јавном интересу него чак служи заштити тог интереса, будући да је незамисливо какву анархију у правосудном поретку Републике Српске ствара оспорени акт ако се не одложи његово извршење, предлажу одлагање извршења оспореног акта, у смислу одредбе члана 14. став 4. у вези става 2. и 3. тог члана ЗУС-а (уз констатацију да одлагање претходно нису захтијевали од туженог), јер би вјештачење из графичко-графоскопске области радили вјештаци графолози који су по занимању професори псхихологије и педагогије, те дипломирани психолог, док дипломирани инжињери графичке технологије и даље чекају да тужени оклонча поступак именовања за графичко-графоскопску област, у току којег поступка, када коначно и буде проведен „вјштаци“ графолози не би ни могли стећи такав статус усљед недостатка квалификација за ту област, „осим ако ти вјештаци снагом својег лобија поново остваре блокаду поступка именовања вјештака из графичко-графоскопске области која већ траје дужи период“. С тим у вези наводе да се и поставља питање шта ће се догодити с налазом вјештака „графолога“ којег би вјештаци урадили у периоду до доношења евентуалне позитивне пресуде у овом управном спору, као и са судским одлукама заснованим на таквим налазима, сходно чему произилази да би извршењем оспореног акта, тужиоци и цјелокупна правосудна заједница, па и цјелокупно друштво претрпило ненадокнадиву штету, осим наравно вјештака „графолога“ који би уз задржавање запослења у МУП-у РС несметано обављали вјештачења из области за које нису квалификовани и то све у радно вријеме и на радном мјесту у МУП-у РС на терет средстава пореских обвезника ове државе. Стога предлажу да суд и донесе рјешење којим се туженом налаже да одложи извршење оспореног акта, те да о таквом одлагању одмах обавијести све окружне судове у Републици Српској, сва окружна тужилаштва у Републици Српској, те Адвокатску комору Републике Српске, које рјешење остаје на снази 60 дана од дана доношења тог рјешења.

Тужени је на тражење овог суда доставио списе управног поступка и одговор на тужбу, истичући да је у складу са одредбама Закона о вјештацима Републике Српске и Правилника о квалификационом тестирању кандидата за вјештака („Службени гласник Републике Српске“ број 4/09) проведен поступак квалификационог тестирања кандидата за вјештаке, као и именовање вјештака, па кандидати који су положили квалификациони испитсу уврштени на Листу именованих вјештака, објављену у „Службеном гласнику Републике Српске“, а тужиоци тужбом траже да се поништи предметни оспорени акт, којим је а на захтјев Гогић Љубомира, као заинтересованог лица из овог управног спора, у циљу усаглашавања раније донесеног рјешења о именовању вјештака са Законом о вјештацима Републике Српске, у дијелу који се односи на област вјештачења графолошку, извршена оспореним актом туженог исправка и то лице именовано за вјештака графичко-графоскопске струке, у складу са законом, имајући у виду да је ранијим рјешењем туженог број 08.040/704-366/10 од 01.102010. године, као област именовања тог вјештака наведена графолошка област, па је измјеном рјешења само усклађена област именовања са Законом о вјештацима Републике Српске, у циљу превазилажења проблематике са којом се именовани сусретао приликом поступања пред судовима у својству вјештака. С тим у вези се тужени првенствено позива на одредбу члана 2. ЗУС-а, којом је прописано да право покретања управног спора има физичко и правно лице ако сматра да му је управним актом повријеђено неко право или непосредни лични интерес заснован на закону, сходно чему сматра да тужиоци немају активну легитимацију за поступање у предметној правној ствари, јер да би неко лице могло учествовати у својству странке у управном спору потребно је да постоје одређени услови, а један од њих је стварна или страначка легитимација, то јест постојање одређене везе лица са конкретним предметом према коме се води управни спор, што значи да физичка и правна лица морају имати извјесна права односно правни интерес у конкретној управној ствари, али да подносиоци тужбе у овом спору нису субјекти управног акта који се тужбом оспорава, нити имају одређена права а ни правом обезбијеђен интерес у конкретној управној ствари, јер је доношењем оспореног акта Гогић Љубомир одређен за вјештака графичко-графоскопске струке. Мишљења је да се на основу свега тога, може закључити да подносиоци тужбе немају страначку легитимацију, јер им управним актом није повријеђено неко право или непосредни лични интерес заснован на закону.   Напомиње да су у оспореном акту правилно примјењени релевантни законски прописи из наведене области, на начин да је оспореним актом раније рјешење о именовању вјештака усклађено са чланом 2. Закона о вјештацима Републике Српске и тиме Гогић Љубомиру омогућено поступање пред судовима у својству вјештака графичко-графоскопске струке, како је то прописано законом, што значи да се оспореним актом није одлучивало о правима тужилаца. С тим у вези додаје да тужиоцима и није било могуће повриједити њихово право односно правни интерес, нити им нанијети штету у њиховом раду, имајући у виду чињеницу да тужилац Бранковић Дане остварује право на обављање послова вјештачења графичко-графоскопске струке путем Форензичког центра за вјештачење докумената Бањалукла, чији је директор и законски заступник, а наведено право је стекао на основу уписа на листу правних лица која врше послове вјештачења, коју води тужено министарство. На основу свега наведеног, предлаже да се тужба у смислу члана 22. ЗУС-а одбаци као поднесена од стране неовлашћених лица, сходно поменутим недостацима у погледу лица која имају право да покрену управни спор.

Заинтересовано лице у овом управном спору, Гогић Љубомир из Бањалуке, заступан по пуномоћнику Аничић Драгињи адвокату из Бањалуке, у одговору на тужбу, супротно тужбеним приговорима, наводи да оспореним актом ни на који начин није повријеђено право тужилаца, јер нису били странка у поступку, а осим тога оспорени акт није повриједио било које од њихових права, тако да тужиоци немају активну легитимацију за покретање управног спора за поништавање оспореног акта. Додаје да код јасног законског одређивања ко може бити странка у управном спору, ни један од тужилаца није странка у поступку у којем је донијет оспорени акт, па тако да је очигледно да оспореним актом који се тужбом побија није повријеђено право тужилаца ни њихов непосредни лични интерес заснован на закону. Сходно томе предлаже да суд, у смислу одредбе члана 22. ЗУС-а, одбаци тужбу, уз обавезивање тужилаца да му као заинтересованом лицу надокнаде трошкове састављања одговора на тужбу, по пуномоћнику адвокату, у износу од 900.00 КМ.

Размотривши тужбу и оспорени акт, по одредбама члана 30. ЗУС-а, затим одговор тужене стране а и одговор поменутог заинтересованог лица, као и цјелокупне списе предметне управне ствари, одлучено је као у изреци ове пресудеиз сљедећих разлога:

Из стања списа произилази да је оспореним актом, позивајући се на члан 207. ЗУП-а, извршена исправка ранијег рјешења туженог број 08.040/704-366/10 од 01.10.2010. године, тако да се у диспозитиву тог ранијег рјешења под тачком 1. ријеч „графолошке“ замјењује ријечима „графичко-графоскопске“, а у осталом дијелу то рјешење остаје неизмијењено. То раније рјешење је објављено у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 21/11 од 03.03.2011. године, те је тим рјешењем Гогић Љубомир именован за вјештака графолошке области. Уобразложењу оспореног акта је наведено да се то заинтересовано лице, обратио туженом са захтјевом да се изврши усаглашавање рјешења о именовању вјештака са важећим Законом о вјештацима Републике Српске, с обзиром да је у члану 2. тог закона прописано да се послови вјештачења врше у оквиру наведених струка и области, па је утврђено да поменуто раније рјешење туженог број 08.040/704-366/10 од 01.10.2010. године није у складу са одредбама важећег Закона о вјештацима Републике Српске, сходно чему је и одлучено као у диспозитиву оспореног акта.

Међутим такво поступање туженог у оспореном акту, по мишљењу овог суда није правилно, а због чега се оспорени акт и указује незаконитим.

Наиме, тачно је да је поменутим чланом 207. ЗУП-а, прописано да орган који је донио рјешење, односно службено лице које је потписало рјешење, може у свако вријеме да исправи грешку у именима и бројевима, писању или рачунању, као и друге очигледне нетачности у рјешењу или његовим овјереним преписима, а исправка грешке производи правно дејство од дана од када производи правно дејство рјешење које се исправља (став 1), а о исправци се доноси закључак (став 2), а против закључка којим се већ донесено рјешење исправља или којим се одбија приједлог за исправљање, допуштена је посебна жалба.

Имајући у виду наведене одредбе, неспорно је да тужени оспореним актом није извршио исправку грешака у рјешењу у смислу члана 207. став 1. ЗУС-а, јер се и не ради о грешци у именима или бројевима, писању или рачунању, односно другим очигледним нетачностима у рјешењу, будући да се оспореним актом умјесто вјештака графолошке, поменуто заинтересовано лице именује вјештаком графичко-графоскопске области, што тужиоци основано и истичу у тужби, имајући у виду да је поменуто заинтересовано лице ранијим рјешењем туженог од 01.10.2010. године, које се исправља оспореним актом, именовано за вјештака графолошке струке, па да се чланом 1. Законом о измјенама и допунама Закона о вјештацима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 65/08) у члану 2. додаје нови став 3. према којем се именовање вјештака за обављање послова вјештачења, у складу са тим законом врши у оквиру одговарајућих струка и области, при чему је као једна од тих струка и наведена графичко-графоскопска област: експертизе свих врста докумената, потписа, штампаних новчаница и дактилоскопије, па да је чланом 2. истог Закона о измјенама и допунама Закона о вјештацима, а којим се мијења члан 3. основног текста закона, прописано (између осталог) да за вјештака може бити именовано лице које има (између осталог) високу стручну спрему (или изузетно средњу или вишу стручну спрему) и одговарајућа стручна знања и квалификације те практичне способности и искуства за одређену врсту вјештачења, а све код чињенице да је чланом 4. истог Закона о измјенама и допунама Закона о вјештацима, којим се мијења члан 6. основног текста закона, прописано да ради утврђивања приједлога Листе вјештака, министар правде именује комисију, а која у смислу члана 7. измијењеног основног текста закона спроводи квалификационо тестирање кандидата, при чему се тестирањем провјерава способност кандидата у складу са критеријумима из члана 9. Закона (основног текста) а квалификационо тестирање се проводи путем теста из одговарајуће области, а поступак квалификационог тестирања утврђује се посебним правилником који доноси министар правде, па тако да је тај поступак и прописан Правилником о квалификационом тестирању кандидата за вјештаке у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 4/09 у даљем тексту: Правилник). У члану 20. тог Правилника је и прописано да ће након завршеног испита, министар расписати јавни позив, на који се могу пријавити кандидати за именовање вјештака из одговарајуће области који испуњавају услове предвиђене наведеним Законом о вјештацима Републике Српске и тим Правилником (став 1), а који јавни позив ће трајати 15 дана од дана објављивања у најмање једном дневном листу и „Службеном гласнику Републике Српске“, а министар ће у року од 15 дана спровести поступак именовања пријављених кандидата (став 2), а министар ће кандидате који испуњавају услове именовати за одређену област са мандатом у трајању од 6 година (став 3), а рјешење министра је коначно и против њега се може покренути управни спор код надлежног суда.

С обзиром на наведено, а како се то основано и истиче у тужби, поступањем као у оспореном акту су заобиђене наведене одредбе Правилника, јер је поменутом заинтересованом лицу а који је рјешењем из 2010. године именован за вјештака графолошке струке, оспореним актом фактички утврђено да је он вјештак графичко-графоскопске струке. То се потврђује и тиме што је у тачки III Листе вјештака предвиђено да ће се именовање вјештака графичко-графоскопске области у складу са одредбама Закона о вјештацима Републике Српске извршити по испуњавању законом прописаних претпоставки за њихово именовање, а у којој листи је као вјештак графолошке области и уписано, поред других пет лица, поменуто заинтересовано лице Гогић Љубомир, позивом на рјешење туженог број 08.040/704-366/10 од 01.10.2010. године којим је то лице именовано за вјештака графолошке области, што значи да је и без проведене процедуре прописане Правилником то заинтересовано лице именовано вјештаком графичко-графоскопске области, а за шта у оспореном акту и нису дати ваљани разлози, а сходно чему је чињенично стање и остало неправилно и непотпуно утврђено, а и неправилно примјењено материјално право, тако да се оспорени акт у том смислу и не може испитати, при чему су и учињене повреде правила поступка јер се оспорени акт није могао заснивати, како је то већ и наведено, на одредбама члана 207. ЗУП-а, јер се у конкретном случају и не ради о исправци рјешења у смислу одредаба тог члана ЗУП-а. Свему томе у прилог говори и то што је у рјешењу Окружног суда у Бањалуци број 71 0 П 14246 15 Гж од 09.04.2015. године, на који се тужиоци позивају, и наведено да вјештаци графолошке области нису квалификовани и не могу вршити вјештачења из графичко-графоскопске области, па тако да је тужени фактички вршећи исправку рјешења из 2010. године, уствари извршио преименовање вјештака графолошке области у вјештака графичко-графоскопске области, без провођења прописане процедуре Правилником.

Како је чланом 197. став 2. ЗУП-а прописано да образложење рјешења треба да садржи утврђено чињенично стање и разлоге који су били одлучујући при оцјени доказа, односно разлоге који су обзиром на утврђен чињенично стање упућују на одлуку која је дата у диспозитиву, што предметни оспорени акт и не садржи, то су и учињене повреде правила поступка из тог члана ЗУП-а, како то тужиоци основано и истичу у тужби.

При томе и треба нагласити да активна легитимација тужилаца за подношење предметне тужбе произилази из члана 2. ЗУС-а, којим је прописано да право покретања спора има физичко или правно лице ако сматра да му је управним актом повријеђено неко право или непосредни лични интерес заснован на закону, а све имајући у виду да је првотужилац, Форензички центар за вјештачење докумената Д.о.о. из Бањалуке, и уписан у наведену Листу вјештака - Допуном објављеном у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 80/2014 у којој је наведено да се Листа вјештака допуњује тим правним лицем, а на основу рјешења туженог број 08.020/704-110/14 од 25.08.2014. године којим је утврђено да то правно лице испуњава услове за вршење послова вјештачења из графичко-графоскопске области (експертиза свих врста докумената, прописа штампаних новчаница и дактилоскопија), сходно чему то правно лице као лице које се бави том врстом вјештачења и уписано је у Листу вјештака за вршење управо послова вјештачења из графичко-графоскопске области, неспорно има правни интерес за побијање оспореног акта којим је за вјештака из исте области одређено поменуто заинтересовано лице, јер од тога и зависи могући број вјештачења а у складу са тим и остваривање материјалне накнаде за таква обављена вјештачења. Такође се активна легитимација за побијање оспореног акта, не може оспорити ни осталим тужиоцима из предметне тужбе, имајући у виду да је друготужилац „Удружење форензичара из графичко-графоскопске области вјештачења: експертиза свих врста докумената, потписа, штампаних новчаница и дактилоскопије, које је као такво и регистровано код Основног суда у Бањалуци рјешењем број Ф-1-16/10 од 23.03.2010. године, а што се такође не може оспорити ни трећетужиоцу Бранковић Дану за кога је и достављен доказ да је тужени својим дописом број 08.040/704-52, 726/09 од 04.11.2009. године од тог тужиоца и тражио допуну документације достављене уз јавни позив за именовање вјештака, те такође и достављен доказ да се пријавио на јавни позив за именовање вјештака управо из графичко-графоскопске области а који је објављен у Дневном листу „Глас Српске“ број од 12.10.2013. године, а који тужилац је као и четвртотужилац и петотужилац и уписан као оснивач „Удружења форензичара из графичко-графоскопске области вјештачења“ (који је друготужилац у предметној тужби) па тако да се ни активна легитимација за подношење предметне тужбе, сходно наведеном не може оспорити ни четвртотужиоцу а и петотужиоцу из предметне тужбе, Савановић Јову и Гајић Неђу као оснивачима наведеног удружења (друготужиоца) а за која лица је такође наведено да су се пријавили на јавни позив за именовање вјештака из графичко-графоскопске области вјештачења, а због чега и имају непосредан лични интерес за побијање предметног оспореног акта којим је, мимо процедуре прописане законом и Правилником, иако је објављен јавни позив на који се могу пријавити кандидати за именовање вјештака из одговарајуће области, за вјештака графичко-графоскопске области вјештачења именовано поменуто заинтересовано лице.

Стога не стоје приговори туженог, а и поменутог заинтересованог лица, истакнути у одговорима на предметну тужбу, да тужбу треба одбацити у смислу члана 22. тачка 3. ЗУС-а, а то из разлога што тужиоци с обзиром на наведено имају активну легитимацију за подношење предметне тужбе, у смислу члана 2. став 1. ЗУС-а, јер им је предметним оспореним актом повријеђено њихово право на правичан и једнак приступ управном органу као и другим лицима, у овом случају поменутом заинтересованом лицу, а које право је заштићено чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, која се у смислу члана II/2 директно примјењује у Босни и Херцеговини, а такође и заштићено чланом 2. став 3. тачка е) Устава Босне и Херцеговине односно члана 111. Устава Републике Српске, па тако да им је и повријеђен непосредни лични интерес заснован на закону, а како то тужиоци основано и истичу у тужби.

С обзиром на све наведено, како суд у смислу члана 29. став 1. ЗУС-а законитост оспореног акта испитује на подлози чињеница утврђених у управном поступку, па како ни остали наводи тужилаца, те и наводи туженог а и наводи поменутог заинтересованог лица из одговора на тужбу, нису могли утицати на другачије одлучивање у овом управном спору, тужба се указује основаном, јер су у поступку доношења оспореног акта остварени разлози из члана 10. тачка 1, 2. и 4. ЗУС-а за поништавање оспореног акта, сходно чему је тужбу и ваљало уважити и оспорени акт поништити, на основу овлашћења из члана 31. став 1. и 2. истог закона.

Поништавањем оспореног акта се у смислу члана 254. став 1. ЗУП-а поништавају и све правне посљедице које је оспорени акт произвео.

Одлука о трошковима управног спора се темељи на одредбама члана 5. и 6. Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 63/11, који је ступио на снагу дана 29.06.2011. године), а у вези члана 386. став 1. и члана 387. став 1. и 2. а и члана 396. став 1, 2. и 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13 - у даљем тексту: ЗПП), који се сходно члану 48. ЗУС-а примјењује на питања која нису регулисана ЗУС-ом.

Наиме, чланом 5. поменутог Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима (којим се мијења члан 49. основног текста закона) прописано је да трошкови у управним споровима су издаци учињени поводом управног спора од његовог покретања до завршетка (став 1), а трошкови поступка обухватају награду за рад адвоката и других лица којима ЗПП признаје право на награду (став 3), а суд одлуком којом окончава поступак у управном спору одлучује ко сноси трошкове поступка и колико они износе (став 4), а чланом 6. истог Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима, се додаје нови члан 49а. основног текста закона тако да је у ставу 1. тог члана прописано да је странка која изгуби спор дужна противној странци надокнадити трошкове спора.

Чланом 386. став 1. ЗПП-а је прописано да странка која у цјелини изгуби парницу дужна је да противној странци надокнади трошкове, а чланом 387. ЗПП-а је прописано да при одлучивању који ће се трошкови надокнадити странци суд ће узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице (став 1), а ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, ти трошкови одмјериће се по тој тарифи (став 2), а чланом 396. истог закона прописано да о накнади трошкова одлучује суд на одређен захтјев странке без расправљања (став 1), а странка је дужна да у захтјеву опредијељено наведе трошкове за које тражи накнаду, који захтјев је дужна да стави најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима, а ако се ради о доношењу одлуке без претходног расправљања, странка је дужна да захтјев за накнаду трошкова стави у приједлогу о коме суд треба да одлучи (став 2), а о захтјеву за накнаду трошкова суд ће одлучити у пресуди или рјешењу којим се завршава поступак пред тим судом (став 3).

Како су тужиоци у предметном управном спору, поставили захтјев да им тужени надокнади трошкова управног спора у износу од 200,00 КМ, који се односе на судску таксу на тужбу и пресуду од по 100,00 КМ, па како је тужба уважена и оспорени акт поништен, то је тужени и обавезан да тужиоцима надокнади те трошкове управног спора, у року од 30 дана од пријема пресуде а под пријетњом принудног извршења.

С друге стране, како је тужба уважена и оспорени акт поништен, нема основа да се удовољи захтјеву поменутог заинтересованог лица да му тужиоци надокнаде трошкове управног спора који се односе на давање одговора на тужбу по пуномоћнику адвокату у износу од 900,00 КМ, сходно чему је тај захтјев одбијен као неоснован, при чему и није сувишно додати да давање одговора на тужбу од стране заинтересованог лица и није обавезна радња у управном спору, тако да се ни накнада трошкова за дати одговор на тужбу од стране заинтересованог лица и не може сматрати оправданом радњом због које би заинтересованом лицу иначе требало признати трошкове предузимања те радње.

Такође, како су тужиоци поднијели захтјев за одлагање извршење предметног оспореног акта, у смислу члана 14. став 4. ЗУС-а према којем суд може одложити извршење управног акта у трајању до 60 дана, па како је овом пресудом предметни оспорени акт поништен, то је беспредметно одлучивање о таквом постављеном захтјеву тужилаца, па тако да о том захтјеву овај суд и није одлучивао.

Записничар Зубовић Љиљана

Судија Бојовић Душко