Pretvaranje prava na zemljištu u društvenoj odnosno državnoj državnoj sredini u pravo svojine

ОКРУЖНИ СУД У БАЊАЛУЦИ

Број: 11 0 У 018521 16 У

Дана, 18.12.2017. године

Окружни суд у Бањалуци по судији појединцу Бојовић Душку, уз учешће Зубовић Љиљане као записничара, у управном спору по тужбиГрада Бањалуке, заступаног по Правобранилаштву Републике Српске Бањалука, Улица Вука Караџића број 4 (у даљем тексту: тужилац), против рјешења број 21.05/476-162/15 од 22.02.2016. године Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске, Бањалука (у даљем тексту: тужена), у предмету претварања права располагања, управљања и коришћења досадашњег носиоца тог права на земљишту у друштвеној односно државној својини у право својине,дана 18.12.2017. године доноси

П Р Е С У Д У

Тужба се одбија као неоснована.

О б р а з л о ж е њ е

Оспореним актом се одбија жалба Правобранилаштва Републике Српске - Сједиште замјеника Бањалука, као законског заступника Града Бањалуке у имовинско правним споровима, у смислу одредбе члана 1. став 1. Закона о Правобранилаштву Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 16/05, 77/06, 119/08 и 78/11), изјављена на рјешење Подручне јединице тужене у Бањалуци (у даљем тексту: Подручна јединица Бањалука) број 21.11/476-61/15 од 16.06.2015. године (у уводу оспореног акта погрешно наведено да је то првостепено рјешење од „16.06.2014. године“, иако је донесено 16.06.2015. године), којим рјешењем је, сходно одредби члана 326. став 1. у вези са чланом 324. Закона о стварним правима, право располагања, управљања и коришћења досадашњег носиоца тог права претворено у право својине на земљишту у друштвеној односно државној својини, и то, тачком 1. диспозитива претворено право располагања на парцелама број 115/7 (н.п. к.ч. број 4/2) у површини од 84 м2, број 115/18 (н.п. к.ч. број 4/4) у површини од 30 м2, број 115/28 (н.п. к.ч. број 4/7) у површини од 4 м2, број 371/12 (н.п. к.ч. број 5/7) у површини од 274 м2, број 371/7 (н.п. к.ч. број 5/8) у површини од 61 м2, број 371/9 (н.п. к.ч. број 5/10) у површини од 44 м2, све уписане у зк. уложак број 349 к.о. Буџак, као општенародна имовина са 1/1 дијела а право располагања на некретнинама у А листу у корист Средње Пољопривредне школе са 1/1 дијела, што се по новом премјеру односи на к.ч. број 4/2 у површини од 74 м2, к.ч. број 4/4 у површини од 30 м2, к.ч. број 4/7 у површини од 4 м2, к.ч. број 5/7 у површини од 27 м2, к.ч. број 5/8 у површини од 61 м2, к.ч. број 5/10 у површини од 44 м2, све уписане у п.л. број 10 к.о. Буџак као посјед АИПК Босанска Крајина ООУР Пољопривредни технолошки школски центар са 1/1 дијела, а тачком 2. диспозитива претвара право управљања досадашњег носиоца тог права у право својине на земљишту у друштвеној односно државној својини, означеном као парцеле број 60/1 (н.п. к.ч. број дио 567/1) у површини од 44305 м2, број 50 (н.п. дио к.ч. број 567/1) у површини од 20833 м2, број 94 (н.п. к.ч. број 567/2) у површини од 55000 м2, број 43 н.п. дио к.ч. број 570) у површини од 2740 м2, број 63 (н.п. дио к.ч. број 570) у површини од 5034 м2, број 67 (н.п. дио к.ч. број 702) у површини од 550 м2, број 68 (н.п. дио к.ч. број 702) у површини од 4880 м2, број 76/1 (н.п. дио к.ч. број 703/1) у површини од 20850 м2, број 65 (н.п. дио к.ч. број 703/1) у површини од 6850 м2, број 66 (н.п. дио к.ч. број 703/1) у површини од 490 м2, број 83/4 (н.п. к.ч. број 714) у површини од 20646 м2, број 83/3 (н.п. дио к.ч. број 715/1 и дио к.ч. број 715/2) у површини од 18000, број 72/6 (н.п. дио к.ч. број 715/1 и дио к.ч. број 715/2) у површини од 9540 м2, број 85/1 (н.п. дио к.ч. број 715/1 и дио к.ч. број 715/2) у површини од 6150 м2, све уписане у зк. уложак број 176 к.о. Дракулићи општенародна имовина са 1/1 дијела и право управљања Средње пољопривредне школе у Бањалуци са 1/1 дијела, што се по новом премјеру односи на к.ч. број 567/1 у нарави кућа и зграда у површини од 42 м2, воћњак прве класе у површини од 55992 м2 и воћњак друге класе у површини од 7785 м2, к.ч. број 567/2 у површини од 48732 м2 и воћњак друге класе у површини од 7587 м2, к.ч. број 570 у површини од 7774 м2, к.ч. број 702 у површини од 6434 м2, к.ч. број 703/1 у површини од 23402 м2, к.ч. број 714 у нарави кућа и зграда у површини од 272 м2, двориште у површини од 500 м2 и воћњак друге класе у површини од 30609 м2, к.ч. број 715/1 у површини од 37266 м2, к.ч. број 715/2 у површини од 127 м2, све уписане у п.л. број 77 к.о. Дракулићи као посјед Пољопривредно - технолошког школског центра са 1/1 дијела. Тачком 3. диспозитива се претвара право коришћења досадашњег носиоца тог права у право својине на земљишту у друштвеној односно државној својини, означеној као парцеле број 2435/1 (н.п. дио к.ч. број 335/3) кућа са двориштем, градилиште у нарави двориште у површини од 736 м2, број 2432/8 (н.п. дио к.ч. број 335/3) у површини од 16351 м2, број 2433/16 (н.п. дио к.ч. број 335/3) у површини од 560 м2, број 2433/17 (н.п. дио к.ч. број 335/3) у површини од 80 м2, број 2432/6 (н.п. к.ч. број 336) у површини од 7.206 м2, број 2432/2 (н.п. дио к.ч. број 337/1) у површини од 6851 м2, број 2432/14 (н.п. дио к.ч. број 337/3) у површини од 1052 м2, број 2432/13 (н.п. дио к.ч. број 337/4) у површини од 1032 м2, број 2432/11 (н.п. дио к.ч. број 337/5) у површини од 709 м2, број 2432/12 (н.п. к.ч. 337/6) у површини од 64 м2, број 2432/7 (н.п. к.ч. број 339) у површини од 1516 м2, број 2432/5 (н.п. к.ч. број 340/1 у површини од 748 м2, број 2432/15 (н.п. к.ч. број 340/2) у површини од 868 м2, број 2432/16 (н.п. к.ч. бр. 341/4) у површини од 1012 м2, број 2433/5 (н.п. к.ч. број 341/5) у површини од 594 м2, број 2433/8 (н.п. к.ч. број 341/7) у површини од 36 м2, број 2432/9 (н.п. дио к.ч. број 341/9) у површини од 1128 м2, број 2433/15 (н.п. дио к.ч. број 341/9) у површини од 1896 м2, број 2433/13 (н.п. к.ч. број 341/11) у површини од 745 м2, све уписане у електронски з.к. уложак број 12088 к.о. Бањалука, општенародна имовина са правом коришћења у А листу у корист Центра за школовање кадрова у пољопривреди Бањалука, што се по новом премјеру односи на к.ч. број 335/3 звана школа и зграде, у нарави привредна зграда у површини од 2546 м2 и економско двориште у површини од 18246 м2, к.ч. број 336 у нарави привредна зграда у површини од 362 м2 и економско двориште у површини од 644 м2, к.ч. број 337/1 у површини од 9025 м2, к.ч. број 337/3 у површини од 2863 м2, к.ч. број 337/4 у површини од 2792 м2, к.ч. број 337/5 у површини од 2554 м2, к.ч. број 337/6 у површини од 64 м2, к.ч. број 339 у површини од 1516 м2, к.ч. број 340/1 у површини од 248 м2, к.ч. број 340/2 у површини од 868 м2, к.ч. број 341/4 у површини од 1012 м2, к.ч. број 3415 у површини од 594 м2, к.ч. број 341/7 у површини од 36 м2, к.ч. број 341/9 у површини од 3024 м2, к.ч. број 341/11 у површини од 745 м2, све уписане у п.л. број 11 к.о. Бањалука 6 као посјед Пољопривредне школе Бањалука са 1/1 дијела. Тачком 4. диспозитива се претвара право коришћења досадашњег носиоца тог права у право својине на земљишту у друштвеној односно државној својини означеној као парцеле број 988/1, економија, пословна зграда у привреди у површини од 108 м2, стамбена зграда у површини од 108 м2 и земљиште уз привредну зграду површине од 333 м2, број 989/1 у површини од 208699 м2 и у површини од 88740 м2, број 989/23 у површини од 23 м2, број 989/13 у нарави њива треће класе у површини од 2064 м2, број 989/24 у површини од 2168 м2, све уписане у електронски зк. уложак број 2 к.о. Дервиши, право располагања Општине Бањалука са 1/1 дијела и привременим правом коришћења Пољопривредне школе са 1/1 дијела, што се по новом премјеру односи на упис у лист непокретности број 2 к.о. Дервиши, Пољопривредна школа са 1/1 дијела посједа. Тачком 5. диспозитива је одређено да ће након правоснажности тог рјешења, Подручна јединица Бањалука – Одсјек за земљишно књижне послове извршити промјену стања у земљишној књизи, тако што ће земљиште из тачке 1, 2, 3. и 4. тог рјешења уписати као својину Јавне установе (ЈУ) Пољопривредна школа Бањалука са 1/1 дијела, уз истовремено брисање друштвене односно државне својине на тим непокретностима/земљишту, а Одјељење за геодетске послове направити промјену у катастарском операту, тако што ће уписати посјед именованог субјекта са 1/1 дијела, а тачком 6. диспозитива одређује да је подносилац захтјева дужан да на име трошкова поступка уплати износ од 517,00 КМ на жиро рачун тужене, у року од 3 дана од правоснажности тог рјешења.

Благовремено поднесеном тужбом тужилац побија законитост оспореног акта, због неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и неправилне примјене материјалног права. У тужби наводи да поступајући орган није узео у обзир чињеницу да је одредбама Закона о утврђивању и преносу права располагања имовином на јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 70/06) прописано да се тим законом утврђује имовина јединице локалне самоуправе, пренос имовине у државној својини на јединице локалне самоуправе, упис имовине у јавне регистре о евиденцији на непокретностима, преузимање и предаја у посјед јединици локалне самоуправе, а ради извршавања основних функција јединице локалне самоуправе, те да је чланом 5. став 1. тачка в) истог закона прописано да имовину јединице локалне самоуправе чини и земљиште и зграде у којима се обавља предшколска, основна и средњошколска васпитно-образовна дјелатност, па да такође није узео у обзир ни чињеницу да се поводом истих непокретности воде поступци по захтјеву Града Бањалука у складу са одредбама наведеног закона, па да је и Министарство просвјете и културе Републике Српске својим дописом број 07/020/052-1866/12 од 25.06.2012. године дало сагласност за упис права располагања на некретнинама школа у корист Града Бањалуке. Истиче да је одредбама Закона о средњем образовању („Службени гласник Републике Српске“ број 74/08, 106/09, 104/1 и 33/14 ) прописано да јавне школе оснива Република, те да министар просвјете и културе доноси правилник о условима за почетак рада средње школе, као и да рјешењем утврђује испуњеност услова за почетак рада средње школе, а и да све статусне промјене које се тичу рада средњих школа захтијевају сагласност, а одредбама поменутог закона, који је важио како у тренутку подношења основног захтјева а тако и у тренутку вођења поновног управног поступка, су децидно прописане надлежности органа школа, а у конкретном случају директор Пољопривредне школе Бањалука није имао никакво овлашћење надлежног министарства, па је тужена и у првостепеном рјешењу и у оспореном акту заузела „став“ да се ради о стеченом праву на основу самог закона, што је погрешан закључак, на што упућује и став Врховног суда Републике Српске заузет у пресуди број l l 0 У 010443 13 Увп од 11.11.2015. године, што значи да је погрешан и „став“ тужене да су „нетачне” тврдње да су уписана права могла бити предметом утврђивања „губитка права“ према Закону о грађевинском земљишту, имајући у виду образложење те пресуде Врховног суда Републике Српске. Наглашава да је Град Бањалука у конкретном случају једини легитимни титулар предметних непокретности, имајући у виду одредбе поменутог Закона о утврђивању и преносу права располагања имовином на јединице локалне самоуправе и одредбе Закона о стварним правима, којим је у члану 324. (на који се позива тужена) одређено да, ако посебним законом није другачије прописано, право управљања, коришћења или располагања као основно право на стварима у друштвеној, односно државној својини, које до ступања на снагу тог закона нису постала својина другог лица, претвара се у право својине његовог досадашњег носиоца или његовог правног сљедника, ако те ствари могу бити предмет својине, а занемаривши управо чињеницу да је одредбама поменутог Закона о утврђивању и преносу права располагања имовином на јединице локалне самоуправе прописано да имовина основних и средњих школа и предшколских установа представља имовину јединице локалне самоуправе на чијој територији се налазе / leх specialis/. Додаје да је тужена занемарила и чињеницу да је Град Бањалука, сходно одредбама поменутог Закона о утврђивању и преносу права располагања имовином на јединице локалне самоуправе, поднио захтјев за пренос права располагања у корист Града Бањалука на земљишту уписаном у з.к. уложак број 176 к.о. Дракулић, који је одбијен рјешењем тужене број 21.11/476-16/11 од 21.06.2011. године, а да је Врховни суд Републике Српске донио пресуду број 11 0 У 008527 15 Увп 2 од 03.12.2015. године и дао упуте за поступање у поновном поступку. Наглашава да су предметне непокретности биле уписане у зк. уложак број 176 к.о. Дракулић као општенародна имовина са l/l дијела, а као орган управљања у том зк. улошку била је уписана Средња пољопривредна школа у Бањалуци, који упис је извршен на основу правоснажног рјешења Народног одбора Среза бањалучког - Савјета за привреду Бања Лука, Арик број 340/52 од 18.10.1952. године, што значи да су исте прибављене у друштвену својину на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији-Арик („Службени лист ДФЈ“ број 64/45, „Службени лист ФНРЈ“ број 16/46, 24/46, 99/46, 101/47, 105/48, 4/51 и 19/51 и „Службени лист СРБиХ“ број 41/67), те су уписане у зк. уложак број 176 к.о. Дракулић као општенародна имовина и повјерене само на управљање Средњој пољопривредној школи у Бањалуци. Сматра да је тужена у оспореном акту погрешно закључила да се у конкретном случају ради о праву својине стеченом дана 04.01.2009. године, односно о безусловном стицању својине по основу самог закона, јер нити једном одредбом Закона о стварним правима није прописано да се право својине стиче на основу тог закона, а супротно томе Закон о утврђивању и преносу права располагања имовином на јединице локалне самоуправе представља основ за стицање права располагања Града Бањалука на предметним непокретностима, јер је одредбама тог закона децидно прописано која имовина представља имовину јединице локалне самоуправе. Слиједом свега наведеног предлаже да се оспорени акт поништи.

Тужена је на захтјев суда доставила списе ове управне ствари и одговор на тужбу у којем наводи да остаје код датих разлога у оспореном акту и предлаже да се тужба одбије као неоснована.

Заинтересовано лице у овом управном спору, ЈУПољопривредна школа“ Бањалука, у одговору на тужбу наводи да се предметна тужба заснива, прије свега, на одредбама Закона у утврђивању и преносу права располагања на јединицу локалне самоуправе, и то не на свим одредбама тог закона, већ само на одредби члана 5. став 1. тачка в), али да је поред те одредбе, одредбом члана 2. став 3. истог закона прописано да је имовина јединица локалне самоуправе сва покретна и непокретна имовина потребна за извршавање обавезних функција јединица локалне самоуправе, а њу између осталог чине објекти комуналне инфраструктуре, пословни и други објекти јавних комуналних предузећа, чији је оснивач јединица локалне самоуправе, односно објекти који су финансирани из буџета јединица локалне самоуправе или путем самодоприноса грађана, те друга имовина коју је јединица локалне самоуправе стекла као правни сљедбеник установа и институција које су престале да постоје, а из чега би према ставу тужиоца произилазило да би ЈУ „Пољопривредна школа“ требала да престане постојати да би право располагања на непокретностима било могуће утврдити на Град Бањалуку. Додаје да иако се тужилац позива на то да је Закон у утврђивању и преносу права  располагања на јединицe локалне самоуправе, посебан закон који нормира утврђивање имовинских односа у корист локалних самоуправа, рад локалних самоуправа мора бити у складу са Законом о локалној самоуправи (”Службени гласник Републике Српске“ број 42/05 и 118/05) као „lex specialis“ законом за јединице локалне самоуправе, па се одредбом члана 63. тог закона нормира да се сва покретна и непокретна имовина потребна за извршавање обавезних функција јединица локалне самоуправе додјељује јединицама локалне самоуправе у власништво, а њу између осталог чине објекти комуналне инфраструктуре, пословни и други објекти јавних комуналних предузећа, чији је оснивач јединица локалне самоуправе, односно објекти који су финансирани из буџета јединица локалне самоуправе или путем самодоприноса грађана, те друга имовина коју је јединица локалне самоуправе стекла као правни сљедник установа и институција које су престале да постоје, па би у том случају требало да ЈУ Пољопривредна школа престане постојати како би Град Бањалука, уз доказ да му је та имовина неопходна за обављање обавезних функција, могао стећи право на непокретностима на којима је уписана ЈУ Пољопривредна школа, са чим у вези је тужилац и занемарио да би се и у складу са одредбом члана 4. став 2. Закона у утврђивању и преносу права располагања на јединице локалне самоуправе, требало додијелити ЈУ Пољопривредној школи право коришћења на предметним непокретностима, јер предметне непокретности користи за обављање својих дјелатности. Наглашава да право коришћења као ни право располагања, на којем Град Бањалука упорно инсистира, не може бити уписано у јавне евиденције непокретности у складу са одредбом члана 3. став 2. Закона о стварним правима (”Службени гласник Републике Српске“ број 124/08, 58/09, 95/11 и 60/15), већ само као својина носиоца неког од својинских права у складу са одредбама члана 324. и 325. тог закона, у вези одредбе члана 326. тог закона, па би у том случају то и била ЈУ „Пољопривредна школа“ јер је она досадашњи носилац неког од својинских права, што је најважнији услов, па да је она досадашњи носилац тих права указује и упис у земљишној књизи, а при чему је и корисник тих непокретности, што такође указује упис посједа у њену юрист. Додаје да је потпуно безвриједан предложени доказ тужиоца - допис Министарства просвјете и културе Републике Српске број 07.020/052-1866/12 од 25.06.2012. године, из разлога што је управо то министарство у свом Изјашњењу број 07.02/61-263/10 од 17.05.2010. године дало образложење у односу на поступање у закључењу правних послова располагања непокретностима од стране ЈУ Пољопривредне школе Бањалука, у којем је навело да је школа правно лице и да има могућност самосталног закључивања уговора, па да се и у изјашњењу тог министарства број 21.01/052-340/12 од 20.11.2012. године истиче да је Пољопривредна школа стекла право својине на потпуно законит начин у складу са Законом о стварним правима. Сматра да је са тим у вези и тумачење тужиоца, Закона о средњем образовању (”Службени гласник Републике Српске“ број 74/08, 106/09, 104/11 и 33/11) на начин да школа не може бити носилац права својине, такође неосновано, чему у прилог иде и одредба члана 3. став 1. Закона о стварним правима, која прописује да свако физичко и правно лице, који статус и има ЈУ „Пољопривредна школа“, може бити носилац права својине и других стварних права, а управо је Закон о стварним правима тај који одређује својинске односе на стварима и представља кодификацију тих односа, а то никако не може бити Закон о средњем образовању, који то право школе такође ни једном одредбом не ограничава. Даље наводи да се тужилац позива на пресуду Врховног суда Републике Српске број 11 0 У 010443 13 Увп од 11.11.2015. године, која се односи на претварање трајног права кориштења у право својине и у којој је заузет став да се мора извршити испитивање правног основа стицања уписа права коришћења, па тек онда извршити претварање тог права у право својине, као и да ли су испоштовани рокови у којима је било потребно извршити изградњу објекта у складу са рјешењем о додјели, иначе ће то право изгубити, а са чим у вези напомиње да правни систем Републике Српске припада Европско-континенталном систему и да се судска пресуда односи на примјену појединачних норми, којим се рјешава конкретан спор и које, према томе, важи само за тај конкретан случај, односно за лица која су у спору учествовала, а Уставом Републике Српске је прописано да судови у Републици Српској суде на основу закона и да се у својим одлукама не могу позивати на судске одлуке - прецеденте. Посебно наглаша да су предметне непокретности безусловно додијељене правном преднику ЈУ „Пољопривредне школе“, на шта указују докази из списа предмета, па и чак да суд може судити у складу са прецедентом, тај прецедент на који се тужилац позива не би се могао примјенити. Насупрот томе, наводи да тужилац уопште не спомиње Одлуку Уставног суда Републике Српске број У-27/14 од 24.02.2016. године (”Службени гласник Републике Српске” број 18/16) којом је утврђено да је члан 2. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (”Службени гласник Републике Српске” број 95/11) у дијелу који се односи на измијењени члан 324. став 2. Закона о стварним правима (”Службени гласник Републике Српске” број 124/08 и 58/09) и члан 4. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (”Службени гласник Републике Српске” број 95/11) у дијелу који се односи на измијењени члан 326. став 2. Закона о стварним правима (”Службени гласник Републике Српске” број 124/08 и 58/09) нису у сагласности са Уставом Републике Српске. Наглашава да је нарочито битно правно схватање својинских права садржано у образложењу те одлуке Уставног суда, које говори о безусловном претварању неког од својинских права у једно право својине, деклараторности рјешења о брисању друштвене својине, непостојању друштвене својине у Уставом дефинисаном друштвено-економском уређењу Републике Српске, стицању уписа у земљишну књигу, што значи о свему на што ЈУ „Пољопривредна школа“ упорно указује. Додаје да је неосновано и позивање тужиоца на пресуду Врховног суда Републике Српске број 11 0 У 008527 15 Увп од 03.12.2015. године, па да свој став поводом те пресуде и не образлаже посебно јер она упућује само на исправљање одређених процесних недостатака у неком другом управном поступку. Због свега наведеног предлаже да се тужба одбије као неоснована.

Размотривши тужбу и оспорени акт, сходно одредби члана 30. Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 109/05 и 63/11, у даљем тексту: ЗУС), затим одговор тужене стране и одговор поменутог заинтересованог лица из овог управног спора, као и цјелокупне списе предметне управне ствари, одлучено је као у изреци ове пресуде из сљедећих разлога:

Из стања списа предмета произлази да је поменуто заинтересовано лице, ЈУ „Пољопривредна школа“ Бањалука, дана 10.02.2012. године поднијела захтјев Подручној јединици Бањалука, за претварање уписаних права располагања, коришћења односно управљања, на земљишту у друштвеној односно државној својини, у право својине, на основу члана 324, 325, 326, 330. и 331. Закона о стварним правима, а у којем поступку је одржана усмена јавна расправа дана 17.02.2015. године и 05.03.2015. године, при чему је вјештак геодетске струке идентификовао предметно земљиште у складу са прецизираним захтјевом поднеском од 26.02.2015. године, а који се односио на упис права својине на предметном земљишту на основу члана 324. став 1. Закона о стварним правима, те је и извршен увид у земљишне књиге, историјате зк. извода и исправе достављене од стране подносиоца захтјева, односно Одлуку Скупштине среза Бањалука од 23.02.1965. године - којом престаје Центар за школовање кадрова у пољопривреди Бањалука, рјешење Окружног привредног суда у Бањалуци број 14/65 о упису Пољопривредне школе у Бањалуци у регистар установа, одлуку Скупштине среза Бањалука од 19.04.1965. године о оснивању Пољопривредне школе у Бањалуци, рјешење Комисије за излагање података о непкретностима и утврђивање права на непокретностима број 09-951-031-2/92 од 13.02.1992. године, па је констатовано да је из електронског историјата видљиво да је на предметним непокретностима раније била уписана Општина Бањалука са правом располагања са 1/1 дијела, а у Ц теретном листу укњижено право располагања земљишта у корист Пољопивредно-технолошког школског центра са 13/14 дијела и Општине Бањалука са 1/14 дијела, а промјене настале у идеалним дијеловима су посљедица физичке диобе земљишта, која је по приједлогу Града Бањалука заступаног по Правобранилаштву Републике Српске - Сједиште замјеника Бањалука, затражена од Основног суда у Бањалуци а који је и донио рјешење број 071-0-В-07-001 385 од 25.08.2008. године којим се врши физичка диоба на земљишту уписаном у зк. уложак број 2 к.о. Дервиши, па је увидом у историјат уписа утврђено да је у земљишној књизи у зк. улошку број 193 уписана у Б листу општенародна имовина са 1/1 дијела, а на основу члана 1. и 5. Уредбе о укњижењу права својине на државној непокретној имовини од 03.06.1945. године („Службени лист ФНРЈ“ од 11.07.1958. године) а у Ц теретном листу на основу правоснажног рјешења Народног одбора Општине Бањалука број 04-5-Не-21/1 од 29.10.1962. године укњижен орган управљања Средња пољопривредна школа са 1/1 дијела, при чему је и констатовано да је земљишна књига оштећена али су уписи и даље видљиви, о чему своједочи копија у спису предмета, те да је такође увидом у зк. уложак број 349 к.о. Буџак утврђено да је прије уписане својине по рјешењу земљишнокњижне канцеларије број 1022/10 од 27.12.2010. године егзистирао упис у Б листу „На основу члана 1. и 5. Уредбе о укњижењу права својине на државној непокретној имовини од 03.07.1947. године („Службени лист ФНРЈ“ од 11.07.1958. године) укњижује се право власништва у А листу у корист општенародне имовине, а у Ц листу зк.улошка број 349 к.о. Буџак, на основу члана 45. Закона о грађевинском земљишту („Службени гласник Републике Српске“ број 112/06) и извода из Регулационог плана Града Бањалука укњижено право располагања на непокретностима у А листу у корист Средње пољопривредне школе са 1/1 дијела“, те да је такође увидом у зк. улошку број 176 к.о. Дракулић утврђено да је прије уписане својине по истом рјешењу зк. канцеларије број 1022/10 од 27.12.2010. године егзистирао упис у Б листу „На основу правоснажног рјешења Народног одбора Среза бањалучког-Савјета за привреду Бањалука од 18.10.1952. године, Арик број 340/52 укњижено и право власништва на непокретностима у А листу у корист општенародне имовине, а орган управљања Средња пољопривредна школа у Бањалуци (Дн број 666/52)“, те да је у зк. улошку број 8972 к.о. Бањалука прије уписане својине по поменутом рјешењу зк. канцеларије број 1022/10 од 27.12.2010. године егзистирао упис у Б листу „На основу члана 1. и 5. Уредбе о укњижењу права својине на државној непокретној имовини од 03.07.1947. године („Службени лист ФНРЈ“ од 11.07.1958. године) укњижује се право власништва у А листу у корист општенародне имовине, а у Ц листу на основу правоснажног рјешења СО Бањалука од 20.11.1965. године број 05-НО-16-1-65 укњижује се право коришћења на неизграђеном земљишту уписаном у А листу у корист Центра за школовање кадрова у пољопривреди Бањалука“, те да је у зк. улошку број 193 егзистирао упис у Б листу у корист општенародна имовина са 1/1 дијела, „На основу члана 1. и 5. Уредбе о укњижењу права својине на државној непокретној имовини од 03.07.1947. године („Службени лист ФНРЈ“ од 11.07.1958. године) а у Ц теретном листу на основу правоснажног рјешења Народног одбора општине Бањалука број 04-5-Не-21/1 од 29.10.1962. године, је укњижен орган управљања Средња пољопривредна школа у Бањалуци са 1/1 дијела“.

Увидом у приложене исправе је утврђено да је Одлуком Скупштине среза Бањалука на сједници одржаној 23.02.1965. године, на основу члана 80. Закона о школству („Службени лист СФРЈ“ број 4/64) и члана 14. Статута Среза Бањалука („Службени гласник Среза Бањалука“) престао са радом Центар за школовање кадрова у пољопривреди Бањалука, а дјелатност наставља даље Виша пољопривредна школа и Пољопривредна школа са економијом, те да је Одлуком Скупштине среза Бањалука на сједници одржаној 19.04.1965. године, на основу члана 2. Одлуке о престанку рада Центра за школовање кадрова у пољопривреди Бањалука, основана Пољопривредна школа са економијом, па да је Рјешењем Окружног привредног суда у Бањалуци, на основу члана 9. тачка 5. Закона о привредним судовима и члана 24. Закона о установама извршен упис Пољопривредне школе Бањалука у регистар установа, те да је рјешењем Комисије за излагање података о некретнинама и утврђивање права на некретнинама Општине Бањалука број 09-951-031-2/92 од 13.02.1992. године, утврђен садржај непокретности у к.о. Дервиши, са правом располагања земљишта у корист Општине Бањалука са 1/1 дијела а привремено право коришћења земљишта у корист Пољопривредно технолошког центра Бањалука са 13/14 дијела и Општине Бањалука са 1/1 дијела, те да је Рјешењем Основног суда у Бањалуци број 071-0-В-07-001 385 од 25.08.2008. године извршена физичка диоба некретнина уписаних у зк. уложак број 2 к.о. Дервиши по захтјеву Града Бањалука од 09.11.2007. године путем Правобранилаштва Републике Српске-Сједиште замјеника Бањалука број П-309/07, па да је Рјешењем о регистрацији Окружног привредног суда у Бањалуци број 057-0-Рег-14-000925 утврђено да се ради о јавној установи чији је оснивач Република Српска.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, Подручна јединица Бањалука је донијела рјешење број 21.11/476-61/15 од l6.06.2015. године, којим је, сходно одредби члана 326. став 1. у вези са чланом 324. став 1. Закона о стварним правима, претворено право располагања, управљања и коришћења досадашњег носиоца тог права, у право својине на земљишту у друштвеној односно државној својини, и то тачком 1. диспозитива претворено право располагања на парцелама број 115/7, 115/18, 115/28, 371/12, 371/7, 371/9, уписане у зк. уложак број 349 к.о. Буџак као општенародна имовина са 1/1 дијела а право располагања на некретнинама у А листу у корист Средње пољопривредне школе са 1/1 дијела, што се по новом премјеру односи на к.ч. број 4/2, 4/4, 4/7, 5/7, 5/8, 5/10, уписане у п.л. број 10 к.о. Буџак као посјед АИПК Босанска Крајина ООУР Пољопривредни технолошки школски центар са 1/1 дијела, а тачком 2. диспозитива претворено право управљања досадашњег носиоца тог права у право својине на земљишту у друштвеној односно државној својини означеном као парцеле број 60/1, 50, 43, 63, 67, 68, 76/1, 65, 66, 83/4, 83/3, 72/6, уписане у зк. уложак број 176 к.о. Дракулићи општенародна имовина са 1/1 дијела и право управљања Средње пољопривредне школе у Бањалуци са 1/1 дијела, што се по новом премјеру односи на к.ч. број 567/1, 567/2, 570, 702, 703/1,714, 715/1, 715/2, уписане у пл. број 77 к.о. Дракулићи као посјед Пољопривредно - технолошког школског центра са 1/1 дијела, те тачком 3. диспозитива претворено право коришћења досадашњег носиоца тог права у право својине на земљишту у друштвеној односно државној својини означеном као парцеле број 2435/1, 2432/8, 2433/16, 2433/17, 2432/6, 2432/2, 2432/1, 2432/13,   337/4, 2432/11, 2432/12, 2432/7, 2432/5, 2432/15, 432/16, 2433/5, 2433/8, 341/, 2432/9, 2433/15, 2433/13, уписане у електронски зк. уложак број 12088 к.о. Бањалука, општенародна имовина са правом коришћења у А листу у корист Центра за школовање кадрова у пољопривреди Бањалука, што се по новом премјеру односи на к.ч. број 335/3, 336, 337/1, 337/3, 337/4, 337/5, 337/6, 339, 340/1, 340/2, 341/4, 341/5, 341/7, 341/11, уписане у п.л. број 11 к.о. Бањалука 6, као посјед Пољопривредне школе Бањалука са 1/1 дијела, те тачком 4. диспозитива претворено право коришћења досадашњег носиоца тог права у право својине на земљишту у друштвеној односно државној својини означеном као парцеле број 988/1, 989/1, 989/23, 989/13, 989/24, све уписане у електронски зк. уложак број 2 к.о. Дервиши, право располагања Општине Бањалука са 1/1 дијела и привремено право коришћења Пољопривредне школе са 1/1 дијела, што се по новом премјеру односи на упис у лист непокретности број 2 к.о. Дервиши, Пољопривредна школа са 1/1 дијела посједа, а тачком 5. диспозитива одређено да ће након правоснажности тог рјешења, Подручна јединица Бањалука извршити промјену стања у земљишној књизи, тако што ће земљиште из тачке 1, 2, 3. и 4. тог рјешења уписати као својину ЈУ „Пољопривредна школа“ Бањалука са 1/1 дијела, уз истовремено брисање друштвене односно државне својине на тим непокретностима/земљишту, а Одјељење за геодетске послове ће направити промјену у катастарском операту, тако што ће уписати посјед именованог субјекта са 1/1 дијела, како је то све и наведено у диспозитиву тог рјешења.

На то рјешење је Град Бањалука, заступан по Правобранилаштву Републике Српске – Сједиште замјеника Бањалука изјавио жалбу, наводећи у основи као у предметној тужби, а тужена је оспореним актом одбила жалбу као неосновану прихватајући разлоге првостепеног рјешења, истичући да је увидом у историјатезк. уложака утврђено да је неспорна чињеница да је у земљишној књизи подносилац захтјева укњижен у означеним Ц листовима као носилац права располагања, коришћења и управљања, како је то и констатовано у проведеном поступку, па како је предметно земљиште, према евиденцији односно подацима из земљишне књиге, остало у режиму државне својине, на којем је уписано право располагања, коришћења и управљања у корист подносиоца захтјева, односно правног предника подносиоца захтјева, то су и по мишљењу тужене остварени разлози да у складу са одредбом члана 324. Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске“ број 124/08 и 58/09) првостепени орган одлучи као у диспозитиву свог рјешења, јер је смисао те одредбе укидање ранијих социјалистичких односа, због чега се и права која извиру из друштвене односно касније државне својине и која су као таква уписана у земљишне књиге, претварају односно сматрају се правом својине, што значи да се ради о престанку правног система заснованог на друштвеном власништву односно друштвеној својини, а у конкретном случају се ради о праву својине стеченом дана 04.01.2009. године, када је ступио на снагу Закон о стварним правима, то јест безусловно стицање својине на основу закона, будући да је упис својине у земљишне књиге стечен на основу закона деклараторан, како је то и утврђено у првостепеном рјешењу.

Тужена је и додала да из наведеног разлога на другачију одлукуу предметној ствари не може утицати ни то што је дана 29.09.2011. године сгупио на снагу Закон о измјенама и допунама Закона о стварним правима (”Службени гласник Републике Српске“ број 95/11) којим се мијења одредба члана 324.основног текста Закона о стварним правима, тако да измијењена одредба гласи: 1) Ако посебним законом није другачије прописано, право управљања, коришћења или располагања на основу овог закона која нису постала својина другог лица претвара се управо својине његовог досадашњег носиоца или његовог правног сљедника, ако те ствари могу бити предмет својине; 2) Носилац права управљања, коришћења или располагања на непокретностима у друштвеној, односно државној својини из става 1. овог члана јеправно лице чији је капитал 100% у својини Републике Српске, а при чему тим Законом о измјенама и допунама Закона о стварним правима није одређено да поједине његове одредбе имају повратно дејство, што значи да измијењени текст основног Закона о стварним правима не може имати повратно дејство и довести до другачије одлуке у овој ствари,јер се ради о стеченом праву подносиоца захтјева.Такође, везано за жалбене наводе да је неспорна чињеница да је надлежност у погледу вођења земљишно-књижних евиденција, као и поступака у погледу остваривања земљишно-књижних права одређених титулара, важећим законским прописима изузета из надлежности судова, те да вођење исте односно поступци за остваривање земљишно - књижних права су у надлежности подручних јединица тужене управе, у прилог чему је у жалби наведено да је извршена идентификација предметних непокретности од стране вјештака геометра, из чије идентификације произилази да су предметне непокретности евидентиране како у катастарском операту а тако и у земљишно-књижним евиденцијама, тужена је констатовала да је ирелевантан приговор да од стране органа поступања није презентован било који вид одлуке земљишно-књижног одјељења из које би произилазило да оно није надлежно за вођење предметног поступка, па да позивање жалиоца на одредбе Закона о утврђивању и преносу права располагања имовином на јединице локалне самоуправе, као и на Закон о средњем образовању и васпитању, не може довести до другачије одлуке v предметној ствари, јер то и није било предмет проведеног поступка. Тужена је и навела да се ради о стеченом правуподносиоца захтјева, додајући да је сходно одредби члана 190. Закона о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 13/02, 87/07 и 50/10) предмет поступка оно што је странка по чијем је захтјеву покренут поступак, својим поднеском захтијевала, па да такође ни жалбени наводи да је у смислу одредбе члана 22. Закона о стварним правимапрописано да Република, јединица локалне самоуправе- јавно предузеће, јавна установа и друге јавне службе који су носиоци права својине јавног права имају као власници у правним односима исти положај као и други власници ако посебним законом није другачије одређено, али да то не може утицати на другачију одлуку у предметној ствари, јер се у предметној ствари ради о безусловном стицању права својине на основу самог закона, што значи о праву својине стеченом дана 04.01.2009. године, као даном ступања на снагу Закона о стварним правима, а подносилац захтјева је и јавна установа. Такође је тужена додала да на другачију одлуку у предметној ствари не може утицати ни позивање у допуни жалбе, на рјешење Окружног привредног суда у Бањалуцибpoј 57 0 Пс 099445 12 Пс од 02.07.2015.године којим се одређује мјера обезбјеђења и забрањује туженој ЈУ „Пољопривредној школи“ Бањалука да прода, замијени и оптерети, поклони или да у закуп, или на други начин располаже непокретностима, јер се у овој управној ствари и не ради опродаји, замјени односно располагању некретнинама од стране ЈУ „Пољопривредне школе“, већ о претварању права располагања, управљања и коришћења, о чему се доноси деклараторно рјешење.

Такво чињенично утврђење а и правни закључак тужене изражени у оспореном акту, су и по мишљењу овог суда правилни, тако да се и не могу довести у сумњу наводима тужбе.

Наиме, није спорно да је одредбом члана 324. став 1. Закона о стварним правима(„Службени гласник Републике Српске“ број 124/08 и 58/09, без каснијих измјена и допуна), прописано да ако посебним законом није одређено другачије, право управљања, коришћења или располагања као основно право на стварима у друштвеној односно државној својини које до ступања на снагу тог закона није постало својина другог лица, ступањем на снагу тог закона претвара се у право својине његовог досадашњег носиоца, односно његовог правног сљедника, ако ствари могу бити предмет права својине, а што је такође прописано и чланом 2. поменутог Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске“ број 95/11) којим се мијења ранији члан 324. основног текста закона, а при чему је у ставу 2. тог члана 2. измјена закона прописано да носилац права управљања, коришћења или располагања на непокретностима у друштвеној, односно државној својини из става 1. тог члана је правно лице чији је капитал 100% у својини Републике Српске, али је та одредба Одлуком Уставног суда Републике Српске број У-27/14 о 24.02.2016. године оглашена да није у сагласности са Уставом Републике Српске, сходно чему се и не може примјењивати у конкретној правној ствари. Ставом 3. тог члана 2. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, је прописано да право управљања, коришћења или располагања на непокретностима у друштвеној својини односно државној својини, које до ступања на снагу тог закона нису постале својина другог лица, претвара се у право својине јединице локалне самоуправе на чијој се територији налази та непокретности, ако је носилац тог права престао да постоји и нема правног сљедника, а који услови из тог става 3. члана 2. наведеног Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима и нису испуњени, јер тужилац као јавна установа, на коју је, односно њеног правног предника, уписано право управљања, коришћења и располагања на предметним непокретностима у друштвеној односно државној својини, а које до ступања на снагу тог закона нису постале својина другог лица, и није престала да постоји.

Сходно томе, како је правни предник ЈУ „Пољопривредне школе“ Бањалука и уписан са правом управљања, коришћења и располагања на предметним непокретностима, то је Подручна јединица Бањалука правилно утврдила претварање тих изведених права на земљишту у друштвеној односно државној својини, у право својине поменуте јавне установе, о чему су у том првостепеном рјешењу и оспореном акту (које чини правно јединство са првостепеним рјешењем) и дати довољно јасни и увјерљиви разлози, који се не могу довести у сумњу наводима тужбе. При томе ваља истаћи да је поменутом Одлуком Уставног суда Републике Српске, на коју се такође позива заинтересовано лице из овог управног спора у свом одговору на предметну тужбу, утврђено да није у сагласности са Уставом Републике Српске и одредба члана 4. став 2. поменутог Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске“ број 95/11) којим се мијења члан 326. основног текста закона, па тако да је том одредбом која није у сагласности са Уставом прописано да рјешење органа управе надлежног за имовинско-правне послове, а што је у конкретном случају првостепено рјешење Подручне јединице Бањалука, је правни основ за укњижбу права у јавну евиденцију о непокретностима и права на њима, а у вези са чим је у погледу неуставности те одредбе Уставни суд Републике Српске и истакао да је том одредбом нарушено начело владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава Републике Српске, јер је према одредби члана 324. став 1. Закона о стварним правима (која је идентична у основном тексту Закона о стварним правима, као и у члану 2. поменутог Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима -„Службени гласник Републике Српске“ број 95/11) којим је измијењен члан 324. основног текста закона, прописано да право управљања, коришћења или располагања на стварима у друштвеној, односно државној својини, ступањем на снагу тог закона претвара се у право својине његовог дотадашњег носиоца или његовог правног сљедника, што значи да је изричито прописано да је правни основ за стицање предметног права својине сам Закон о стварним правима, па да стога нормирањем у „оспореном ставу 2.“ измијењеног члана 326. према којем је рјешење органа управе правни основ за укњижбу права својине у евиденцију о непокретностима, доводи се у питање већ, eх lege, конституисано право својине, сходно чему првостепено рјешење о претварању тих изведених права у право својине може имати само деклараторни карактер и не може му се дати својство конститутивности. При томе је Уставни суд Републике Српске и додао, у погледу неуставности одредбе става 2. члана 324. поменутог Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, да је усљед друштвено-економских промјена дошло до промјена у својинско - правним односима, тако да је укинута категорија друштвене својине, сходно чему су Законом о стварним правима, у контексту новонасталих односа у тој области, на цјеловит начин уређени стицање, коришћење, располагање, заштита, ограничења и престанак права својине, других стварних права и државине, па да је између осталог поменутим одредбама закона регулисано питање претварања друштвене својине, односно права коришћења, управљања или располагања на непокретносима у друштвеној односно државној својини, у право својине, претварање права на градском грађевинском земљишту у право својине, те и одређен орган надлежан за провођење поступка и доношење рјешења о претварању права својине, као и карактер тог рјешења, које је несумњиво деклараторног карактера.

Према томе, како је чланом 3. Закона о стварним правима (са измјенама и допунама) и прописано да свако физичко и правно лице може бити носилац права својине и других стварних права (став 1) а само је једна врста права својине, без обзира о којем се носиоцу права својине ради (став 2), те чланом 22. истог закона прописано да Република, јединица локалне самоуправе, јавно предузеће, јавна установа и друге јавне службе који су носиоци права својине и јавног права имају као власници у правним односима исти положај као и други власници, ако посебним законом није другачије одређено, па како наведено заинтересовано лице, ЈУ „Пољопривредна школа“ Бањалука, у чију корист је и извршено претварање права управљања, коришћења и располагања на предметном земљишту у друштвеној односно државној својини, у право својине, има својство јавне установе, то ни остали приговори тужиоца нису могли довести у сумњу законитост оспореног акта, којим је по сили самог Закона о стварним правима, који је ступио на снагу дана 04.01.2009. године, како је то тужена правилно и констатовала у оспореном акту, претворено право управљања, коришћења и располагања на предметном земљишту у друштвеној односно државној својини у право својине у корист тог заинтересованог лица. Стога, на другачије одлучивање не може утицати ни позивање тужиоца на Закон о средњем образовању, као и на Закон о утврђивању и преносу права располагања имовином на јединице локалне самоуправе, којим је између осталог у члану 2. прописано да сва покретна и непокретна имовина потребна за извршавање обавезних функција јединица локалне самоуправе, а коју између осталог чине објекти комуналне инфраструктуре пословни и други објкти јавних комуналних предузећа чији је оснивач јединица локалне самоуправе, односно објекти који су финансирани из буџета јединица локалне самоуправе или путем самодоприноса грађана, те друга имовина коју је јединица локалне самоуправе стекла као правни сљедник установа институција које су престале да постоје, а што у конкретном неспорно и није случај јер ЈУ „Пољопривредна школа“, чији правни предник је и био уписан са правом управљања, коришћења и располагања на предметном земљишту у друштвеној односно државној својини, и није престала да постоји, да би уопште били испуњени услови за примјену те одредбе Закона о утврђивању и преносу права распоолагања имовином на јединице локалне самоуправе, како то и заинтересовано лице у овом управном спору правилно истиче у одговору на предметну тужбу.

С обзиром на све наведено, па како ни други наводи тужиоца нису могли довести до другачије одлуке у овој управној ствари, због чега се на те друге наводе и није нужно посебно освртати, при чему и није од утицаја ни позивање тужиоца на став изражен у пресуди Врховног суда Републике Српске број 11 0 У 010443 13 Увп од 11.10.2015. године а која се и не односи на исту правно - чињеничну ситуацију (јер је у тој пресуди било спорно чињенично стање у погледу уписа трајног права коришћења) а такође ни позивање на пресуду Врховног суда Републике Српске број 11 0 У 008527 15 Увп 2 од 03.12.2015. године која се односила на правилност извођења доказа о идентификацији земљишта, то је тужена правилно предметним оспореним актом потврдила првостепено рјешење Подручне јединице Бањалука, дајући за то ваљане разлоге а које прихвата и овај суд, због чега се оспорени акт указује законитим.

Имајући у виду наведено, а будући да у смислу члана 29. ЗУС-а законитост оспореног акта суд испитује на подлози чињеница утврђених у управном поступку, тужба се указује без основа, јер у поступку доношења оспореног акта није остварен ни један од разлога из члана 10. ЗУС-а за поништавање оспореног акта, тако да је тужбу и ваљало одбити као неосновану, а на основу овлашћења из члана 31. став 1. и 2. истог закона.

Записничар Зубовић Љиљана

С у д и ј а Бојовић Душко