Zakon o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima

ОКРУЖНИ СУД У БАЊАЛУЦИ

БРОЈ: 11 0 У 019879 16 У

Дана, 30.11.2017. године

Окружни суд у Бањалуци по судији појединцу Бојовић Душку, уз судјеловање Зубовић Љиљане као записничара, у управном спору по захтјеву за заштиту законом гарантованих права јединице локалне самоуправе поднесеном од стране Градоначелникa Бањалуке мр Радојичић Игора повријеђених рјешењем број 21.05/476-314/15 од 18.02.2016. године Републичке управе за геодетске и имовинско - правне послове Бањалука (у даљем тексту: РУГИПП), донио је дана 30.11.2017. године сљедећу:

 

 

П Р Е С У Д У

Захтјев се одбија.

Захтјев заинтересованог лица „Наш дом“ а.д. Бањалука за накнаду трошкова управног спорау износу od 877,50 KM, се одбија као неоснован.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Рјешењем број 21.05/476-314/15 од 18.02.2016. године (у даљем тексту: „побијани акт“) РУГИПП, против којег је Градоначелник Бањалуке поднио захтјев за заштиту законом гарантованих права јединице локалне самоуправе, је одбијена жалба Правобранилаштва Републике Српске-Сједиште замјеника Бањалука (у даљем тексту: Правобранилаштво – СЗ БЛ), против рјешења Подручне јединице РУГИПП у Бањалуци (у даљем тексту: Подручна јединица Бањалука) број 21.11/476-363/12 од 01.12.2015. године, којим се на основу одредбе члана 8а. став 2. Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске број 51/06, 1/07, 53/07, 41/08, 58/09 и 79/11 у даљем тексту: ЗОПДКУП), утврђује, у тачки 1. диспозитива, да је „Наш дом“ а.д. Бањалука стекао право својине куповином државног капитала у ОДП „Наш дом“ Бањалука - на пословном објекту, управној згради површине 625,61 м2 и дворишном објекту површине 91,76 м2, у Улици Грчка број 4 у Бањалуци, који су саграђени на земљишту означеном као к.ч. број 75/21 уписаном у зк. извадак број 6890 к.о. Бањалука (стари премјер) површине 801 м2, односно по новом премјеру означена као к.ч. број 3272 уписана у п.л. број 3670 к.о. Бањалука 7; те некретнини број 75/21 (н.п. к.ч. број 3272) у површини од 801 м2, уписаној у зк. извадак број 6890 к.о. Бањалука, као друштвена својина са 1/1 дијела, као орган управљања Скупштине општине Бањалука, а право коришћења земљишта у корист Центра за економику домаћинства „Наш дом“ Бањалука са 1/1 дијела, што по новом премјеру одговара некретнини означеној као к.ч. број 3272 уписаној у п.л. број 3670 к.о. Бањалука 7, као посјед Центар за економику „Наш дом“ Бањалука са 1/1 дијела, а у тачки 2. диспозитива да ће након правоснажности тог рјешења РУГИПП извршити промјену стања у земљишној књизи и у катастарском операту, тако што ће земљиште из тачке 1. диспозитива тог рјешења уписати као својину „Наш дом“ а.д. Бањалука са 1/1 дијела и као посјед „Наш дом“ а.д. Бањалука са 1/1 дијела, те у тачки 3. диспозитива да је подносилац захтјева („Наш дом“ а.д. Бањалука) дужан на име трошкова поступка уплатити износ од 150,00 КМ на жиро рачун РУГИПП, у року од 3 дана од дана правоснажности тог рјешења.

„Тужбом“ од дана 14.12.2016. године, коју је на тражење овог суда уредио поднеском запримљеним у овом суду дана 18.04.2017. године, тако да подноси захтјев за заштиту права јединице локалне самоуправе, у складу са одредбама члана 36. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) то јест као орган јединице локалне самоуправе, у вези са чланом 157. и 158. став 1. истог закона, Градоначелник Бањалуке сматра да су поменутим „побијаним актом“ РУГИПП повријеђена законом гарантована права јединице локалне самоуправе, сходно чему тај акт побија због неправилно и непотпуно утврђено гчињеничног стања, неправилне примјене материјалног права и повреда правила поступка. Наводи да се повреда одредаба поступка, у смислу члана 6. и члана 8. и члана 9. Закона о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 13/02, 87/07 и 50/10, у даљем тексту: ЗУП) огледа у томе да у поступку доношења тог акта није укључен Град Бањалука као странка у поступку, истичући да се у конкретном случају ради о некретнини која је у „Б“ листу (власничком листу) земљишно-књижног улошка број 6890 к.о. Бањалука била уписана као друштвена својина, орган управљања Скупштине општине Бањалука (правног предника Града Бањалуке), док је у „Ц“ листу (теретном листу) уписан са правом коришћења, без права располагања, Центар за економику домаћинства ”Наш дом“ Бањалука, а у вези које некретнине је Основни суд у Бањалуци, по тужби Града Бањалуке против туженог „Наш дом“ а.д. Бањалука, донио правоснажну пресуду број Пс-1169/0l од 16.10.2006. године којом је обавезао туженог „Наш дом“ производња, промет и угоститељство а.д. Бањалука, да Граду Бањалука преда предметне некретнине, слободне од лица и ствари у року од 30 дана, под пријетњом принудног извршења, a у образложењу које пресуде је суд констатовао да рјешење Дирекције за приватизацију Републике Српске, у складу са Законом о својинско - правним односима не представља основ за стицање права власништва односно права располагања на предметној некретнини, јер су предметне некретнине укњижене као друштвена својина, а као орган управљања уписана Општина Бањалука (правни предник Града Бањалуке), што Град Бањалуку и легитимише као власника. Сматра да је Подручна јединица Бањалука занемарила ту чињеницу, као и чињеницу да су те некретнине у земљишној књизи уписане са правом коришћења, без права располагања, Центра за економику предузећа „Наш дом“ Бањалука, која чињеница је констатована и у рјешењу Дирекције за приватизацију, а да поред тога није узета у обзир ни чињеница да су те некретнине уписане као „Школска зграда-споменик културе”, а према важећим одредбама ЗОПДКУП као и према одредбама раније важећег Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске” број 24/98, 62/02, 38/03,65/03 и 109/05) предмет приватизације не могу бити природна богатства, добра у општој употреби, објекти од општег културног и историјског значаја која су предузећу дата на коришћење (члан 8.), из којих разлога је орган управе био дужан утврдити да ли је наведени објекат од општег културног значаја (на што упућује упис у јавним евиденцијама), са чим у вези и додаје да је Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Министарства просвјете и културе Републике Српске, израдио Услове чувања, одржавања, коришћења културних добара и утврђивање мјера заштите за урбанистички план Града Бањалуке (број 520/07 од отобра мјесеца 2007. године) и у њима констатовао да предметни објекат („Женска основна школа“ у Грчкој улици број 4) има архитектонску вриједност - Петиција за проглашење националног споменика. Мишљења је да је о свим тим чињеницама првостепени орган РУГИПП био дужан водити рачуна, те у поступак укључити Град Бањалуку као заинтересовану странку у поступку, првенствено имајући у виду упис у јавним евиденцијама (споменик културе), поменуту правоснажну пресуду Основног суда у Бањалуци, као и одредбе члана 8. и члана 8а. ЗОПДКУП. Посебно напомиње чињеницу да је Правобранилаштво– СЗ БЛ учествовало у том поступку и Граду Бањалука доставило записнике и документацију достављену од стране подносиоца захтјева („Наш дом“ а.д. Баљалука), те од Града Бањалуке и тражило изјашњења и достављање доказа, како то произилази из записника Подручне јединице Бањалука број 21.1/476-363/12 од 10.07.2015. године те дописа Правобранилаштва Републике Српске – СЗ БЛ број У-1705/12 од 16.09.2015. године, као и дописа тог органа број У-1705/12 од 04. 12.2015. године, тако да је Правобранилаштво – СЗ БЛ доставило Граду Бањалука   првостепено рјешење и дало своје мишљење да је против тог рјешења потребно изјавити жалбу, са којим мишљењем се Град Бањалука и сагласио у свом допису број 19-050-187 1/2012 од 70.12.2015. године. Даље наводи да након што су се пуномоћници Предузећа „Наш дом“ а.д. Бањалука обратили Граду Бањалука са захтјевом да им се спорни објекат преда у посјед, Град Бањалука је својим дописом број 19-050-1871/2012 од 30.09.2016. године од Правобранилаштва Републике Српске затражио информацију и рјешење другостепеног органа којим је одлучено о жалби против поменутог првостепеног рјешења, а које Граду Бањалука није достављено, па се такође Град Бањалука и обратио Подручној јединици Бањалука дописом број 19-050-1871/2012 од 06.10.2016. године тражећи достављање другостепеног рјешења, али је Подручна јединица Бањалука својом Информацијом број 21.11/476-363/12 од 19.10.2016. године обавијестила Град Бањалуку да је наведено другостепено рјешење (предметни „побијани акт“ РУГИПП) достављено Правобранилаштву – СЗ БЛ, а Правобранилаштво – СЗ БЛ је дана 25.10.20l6. године доставило Граду Бањалука, знања ради, рјешење Подручне јединице Бањалука број 21.l l/7 14-l-2054/l6 од 20.04.2016. године, којим је извршен упис права својине на предметним некретнинама у корист „Наш дом“ а.д. Бањалука и то на основу поменутог правоснажног рјешења истог органа број 21.11/476-363/12 од 01.12.2015. године, без претходног достављања другостепеног рјешења (предметног „побијаног акта“ РУГИПП) којим је одлучено по жалби, а са чим у вези је Правобранилаштво -СЗ БЛ обавијестило Град Бањалуку да нису доставили другостепено рјешење из разлога што је за поступке приватизације који се воде пред органом управе, Правобранилац Републике Српске у свом акту број ЈП 293/14 од 01.07.2014. године дао експлицитне и јасне упуте да се никаква писмена, документација, докази или предмети не достављају Граду Бањалука на изјашњење, ради избјегавања одуговлачења и окончања предметних поступака, а да су уједно напоменули да је Град Бањалука имао шансу да се укључи у наведени поступак и штити свој интерес, јер се Правобранилаштво у том поступкупојављује искључиво као заступник државе, а при томе занемаривши чињеницу да су Граду Бањалука достављали документацију, записнике и првостепено рјешење, као и рјешење о проведеној промјени али не и другостепено рјешење.

Стога сматра да је поступајући орган управе био дужан да у тај поступак укључи сва лица која имају интерес да у њему учествују, сходно чему је Град Бањалука својим дописом број 19-050-1871/20l2 од 23.11.2016. године и затражио од Подручне јединице Бањалука увид и копирање списа предмета број 21.11/476-363/12, те дана 02.12.2016. године и извршио увид у спис првостепеног органа и уручено му рјешење РУГИПП број 21.11/476-314/15 од 08.02.2016. године (предметни „побијани“ акт), којим је одбијена жалба Правобранилаштва - СЗ БЛ изјављена против првостепеног рјешења број 21.11/476-363/12 од 01 12.2015. године. Како је одредбом члана 158. став 1. Закона о локалној самоуправи „Службени гласник Републике Српске” број 97/16) прописано да, ако орган јединце локалне самоуправе сматра да је радњом или појединачним актом републичког, односно државног органа учињена повреда законом гарантованих права јединице локалне самоуправе, може поднијети у року од 30 дана од дана сазнања, захтјев за заштиту права јединице локалне самоуправе надлежном окружном суду у управном спору, то како сматра да су Граду Бањалука у конкретном случају повријеђена права рјешењем чије поништење тражи („побијани акт“ РУГИПП), подноси предметни захтјев сматрајући да Граду Бањалука у проведеном управном поступку није дата могућност да заштити своје имовинске интересе, чиме је дошло до повреда правила поступка, па да поступајући орган и није правилно и потпуно утврдио чињенично стање, слиједом чега није правилно ни примјенио материјални пропис, сходно чему и предлаже да удовољи захтјеву и „побијани акт“ РУГИПП поништи.

Својим накнадним поднеском од 16.02.2017. године, је обавијестио овај суд да је по накнадном сазнању, поднеском број 19-050-1871/2012 од 10.02.2017. године од Правобранилаштва-СЗ БЛ затражио достављање пресуде Врховног суда Републике Српске број 57 0 Пс 009394 11 Рев од 01.11.2012. године, која је донесена у правној ствари тужилаца „Наш дом“ а.д. Бањалука, Бојић Горана и Игњић Бора, заступаних по пуномоћницима Косић Браниславу и Сањину адвокатима из Бањалуке, против тужене Републике Српске заступане по Правобранилаштву, ради накнаде штете, па је дана 15.02.2017. године Правобранилаштво – СЗ БЛ доставило Граду Бањалука пресуду Вишег привредног суда у Бањалуци број 57 0 Пс 009394 11 Пж од 22.09.2011. године и пресуду Врховног суда Републике Српске број 57 0 Пс 009394 11 Рев од 01.11.2012. године, а и пресуду Окружног привредног суда у Бањалуци број 57 0 Пс 099394 07 Пс од 03.05.2011. године, па како Граду Бањалука и није дата могућност да учествује у управном поступку који је претходио доношењу предметног „побијаног аката“ РУГИПП, и тиме заштити свој имовински интерес на некретнинама које су биле предмет поступка, а чињенично стање је очигледно другачије од оног које је утврђено у току управног поступка, доставља те доказе, које раније није могао изнијети, нити је о истима имао сазнања, који докази (како наводи) „говоре“ у прилог његовим тврдњама да је странка у управном поступку, додавши да је поменутим пресудама Вишег привредног суда у Бањалуци и Врховног суда Републике Српске потврђено да објекат у Грчкој улици број 4, није власништво Предузећа „Наш дом“ а.д. Бањалука, што и потврђује да је предметни „побијани акт“ РУГИПП незаконит, па тако да се и није могло утврдити право својине у корист предузећа „Наш дом“ а.д. Бањалука на предметном пословном простору.

РУГИПП, као доносилац предметног „побијаног акта“, на тражење овог суда није дала одговор на предметни захтјев, већ је обавијестила суд да се списи предмета налазе у предмету овог суда број 11 0 У 020710 17 У (по тужби Правобранилаштва - СЗ БЛ против рјешења број 21.05/476-35/17 од 21.04.2017. године РУГИПП, којим је рјешењем је одбијена жалба Града Бањалуке против закључка Подручне јединице Бањалука број 21.11/476-363/12 од 05.01.2017. године, а којим је одбачен приједлог Града Бањалуке за понављање поступка правоснажно окончаног предметним „побијаним актом“ РУГИПП) па тако да је овај суд извршио увид у списе у том предмету.

Заинтересовано лице у овом поступку “Наш Дом” а.д. Бањалука, заступан по законском заступнику - директору Бојић Горану а он по пуномоћницима Косић Браниславу и Косић Сањину адвокатима из Бањалуке, у одговору на предметни захтјев наводи да је неблаговремена поднесена „тужба“ од 14.12.2016. године, која је истина уређена поднеском од 18.04.2017. године означавањем као захтјев за заштиту права јединице локалне самоуправе који подноси Градоначелник Бањалуке, додајући да је „побијани акт“ РУГИПП примио Град Бањалука путем свог законског заступника Правобранилаштва дана 09.03.2016. године, па је крајњи рок за подношење тужбе у управном спору био 10.04.2016. године, сходно одредби члана 15. Закона о урпавним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 109/05 и 63/11, у даљем тексту: ЗУС), па како је „тужба“ поднесена након 9 мјесеци, неблаговремена је, а што се тиче поднеска од 18.04.2017. године сматра да је недозвољен пошто се ради о потпуно различитим правним лијековима, те је извршено субјективно преиначење тужбе тако што је умјесто првобитног тужиоца Града Бањалуке, означено друго лице – Градоначелник Бањалуке, а сама „тужба“ као захтјев за заштиту права јединице локалне самоуправе, заснована је на Закону о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске број 97/16) који у вријеме доношења „побијаног акта“ РУГИПП и није био на снази, већ је ступио на снагу тек 26.11.2016. године. Независно од тих процесних приговора, сматра да „побијани акт“ РУГИПП не представља радњу или појединачни акт републичког органа који би могао бити предмет побијања захтјевом за заштиту права у управном спору у смислу члана 158. Закона о локалној самоуправи, нити „тужилац“ (односно подносилац захтјева) уопште одређено наводи која су то законом гарантована права Града Бањалука „побијаним актом“ наводно повријеђена. Напомиње да је подносиоцу предметног захтјева, била омогућена судска заштита права у управном спору, што својим пропустима није искористио па сада покушава злоупотребом процесних права на све могуће начине вратити поступак на почетак и онемогућавати „Наш дом“ а.д. Бањалука да управља својом имовином, па се у овом поступку и не може расправљати о међусобним односима Града Бањалуке и Правобранилаштва као заступника града у проведеном управном поступку и њиховој пословној кореспонденцији и надлежностима, већ је поступак требало спровести у складу са ЗУП-ом и ЗОПДКУП, па питање достављања исправа заступника по закону, странци коју заступа, је њихов интерни однос. Истиче да је подносилац предметног захтјева већ подносио овом суду „захтјев за заштиту права“ против рјешења РУГИПП број 21.05/476-35/17 од 21.04.2017. године, а који захтјев је пресудом овог суда број 11 0 У 020673 17 У од 25.09.2017. године одбијен. С обзиром на све наведено, сматра да је Град Бањалука преко свог заступника по закону (Правобранилаштва – СЗ БЛ), активно учествовао у проведеном управном поступку, у складу са чланом 40. став 1. и чланом 41. став 3. ЗУП-а, тако да му је омогућена заштита права и правних интереса, коју је искористио подношењем жалбе против првостепеног рјешења, док судску заштиту није користио. Стога предлаже да се предметна „тужба“ одбаци као неблаговремена, а тужилац (односно подносилац захтјева) обавеже да му надокнади трошкове поступка у износу од 877,50 КМ.

Размотривши поднесени захтјев и предметни „побијани акт“ РУГИПП, затим одговор на захтјев поменутог заинтересованог лица, као и цјелокупне списе предметне управне ствари, у смислу одредбе члана 30. ЗУС-а, овај суд је одлучио као у изреци ове пресуде из сљедећих разлога:

Из стања списа произилази да је поступајући по захтјеву „Наш дом“ а.д. Бањалука од 02.04.2012. године, за претварање права коришћења у право својине, у смислу одредбе 324. Закона о стварним правима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 124/08, 58/09 и 95/11), на некретнини означеној као к.ч. број 75/21, уписаној у зк. уложак број 6890 к.о. Бањалука, тај захтјев Подручна јединица Бањалука одбила као неоснован рјешењем број 21.11/476-363/12 дана 09.07.2013. године, што је потврђено рјешењем РУГИПП од 18.03.2013. године одбијањем жалбе тог предузећа, али је пресудом у управном спору Окружни суд у Бањалуци број 11 0 У 014253 14 уважио тужбу тог предузећа и поништио другостепено рјешење, те је потом РУГИПП и поништила наведено првостепено рјешење од 09.07.2013. године и предмет вратила на поновни поступак, у којем поновном поступку је „Наш дом“ а.д. Бањалука промијенио правни основ постављеног захтјева, затраживши примјену одредбе члана 8а. ЗОПДКУП, а уз који захтјев је и приложио потребну документацију, те је и проведен поступак, уз учешће геодетског стручњака који је извршио идентификацију предметног земљишта утврдивши да је земљиште грађевински изграђено јер се на земљишту налази стамбени и помоћни објекат, у којем поступку је учествовало и Правобранилаштво - СЗ БЛ које је предлагало да се поднесени захтјев одбије као неоснован јер је поменутом правоснажном пресудом Основног суда у Бањалуци број Пс-1169/01 од 16.10.2006. године утврђено да су предметне некретнине у посједу и власништву Града Бањалуке. У вези те пресуде, Подручна јединица Бањалука је закључила да је суд у тој пресуди утврђивао ко има јачи правни основ на предметној некретнини, па као претпостављеног власника утврдио Град Бањалуку и тиме обавезао „Наш дом“ а.д. Бањалука за предају у посјед предметне непокретности, а из чега произилази да предмет тог парничног поступка није било утврђивања власништва, већ расправљање о праву на посјед, односно фактичком власништву, за разлику од управног поступка који за предмет има одлучивање о праву својине, при чему је Подручна јединица Бањалука и цијенила да само рјешење Дирекције за приватизацију, које је „Наш дом“ и приложио уз свој захтјев (заједно са одобреним Програмом приватизације) није основ за укњижбу права власништва сходно Закону о стварним правима, али да то рјеешење представља основ да Подручна јединица Бањалука донесе рјешење којим одлучује о праву својине на објекту који је био предмет приватизације и земљишту које служи за редовну употребу објекта, које рјешење представља основ за укњижбу права својине у јавним евиденцијама, а све у смислу одредбе члана 8а. ЗОПДКУП, па тако да је Подручна јединица Бањалука и донијела поменуто првостепено рјешење број 21.11/476-363/12 од 01.12.2015. године,којим се на основу одредбе члана 8а. став 2. ЗОПДКУП,у тачки 1. диспозитива утврђује да је „Наш дом“ а.д. Бањалука стекао право својине куповином државног капитала у ОДП „Наш дом“ Бањалука - на пословном објекту, управној згради и дворишном објекту, у Улици Грчка број 4 у Бањалуци, саграђеним на земљишту означеном као к.ч. број 75/21 уписаном у зк. извадак број 6890 к.о. Бањалука (стари премјер површине 801 м2, односно по новом премјеру означена као к.ч. број 3272 уписана у п.л. број 3670 к.о. Бањалука 7; - као и некретнини број 75/21 (н.п. к.ч. број 3272 у површини од 801 м2) уписаној у з.к. извадак број 6890 к.о. Бањалука, као друштвена својина са 1/1 дијела, орган управљања Скупштине општине Бањалука, а право коришћења земљишта у корист Центра за економику домаћинства „ Наш дом“ Бањалука са 1/1 дијела, што по новом премјеру одговара некретнини означеној као к.ч. број 3272 уписаној у п.л. број 3670 к.о. Бањалука 7, као посјед Центар за економику „Наш дом“ Бањалука са 1/1 дијела, те у тачки 2. диспозитива да ће након правоснажности тог рјешења РУГИПП извршити промјену стања у земљишној књизи и катастарском операту, уписивањем земљиште из тачке 1. диспозитива тог рјешења као својину „Наш дом“ а.д. Бањалука са 1/1 дијела и као посјед тог предузећа са 1/1 дијела (како је то све и наведено у том рјешењу), о чему су у образложењу рјешења и дати разлози позивањем на то да су били испуњени услови из одредбе члана 8а. ЗОПДКУП.

Тим чланом тог закона је прописано да се на основу евиденције о извршеној приватизацији државног капитала у предузећима по одредбама Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске“ број 24/98, 62/02, 38/03 и 109/05) и одредбама Оквирног закона о приватизацији предузећа и банака у Босни и Херцеговини („Службени гласник БиХ број 14/98) Инвестициона развојна банка Републике Српске а.д. Бањалука, по захтјву предузећа, издаје увјерење у којем се означавају непокретности, онако како су у почетном билансу стања (програм приватизације) означене и исказане у имовини предузећа које је било предмет извршене приватизације (став 1), те да на основу увјерења из става 1. тог члана, земљишно књижне, катастарске документације и извода из судског регистра о оснивању предузећа, а по захтјеву предузећа, РУГИПП спроводи поступак и након извршеног увиђаја и изјашњења од стране лица геодетске струке у погледу идентификовања земљишта испод објекта и земљишта неопходног за редовну употребу објекта, а по потреби и изјашњења вјешака друге струке, доноси рјешење којим се одлучује о праву својине подносиоца захтјева на објекту који је био предмет приватизације и на земљишту неопходном за редовну употребу тог објекта (став 2), а странке у том поступку су предузеће из става 1. тог члана и Правобранилаштво Републике Српске (став 3), а правоснажно рјешење из става 2. тог члана РУГИПП се доставља надлежном органу, који је дужан то рјешење спровести у јавним евиденцијама о непокретностима (став 4).

На то рјешење је, како то из списа предмета произилази, жалбу изјавило Правобранилаштво – СЗ БЛ, под бројм У-1705/12 од 16.12.2015. године, наводећи да жалбу изјављује у име Града Бањалуке као његов законски заступник, а истичући да поступајући орган није на недвосмислен начин утврдио све релевантне чињенице од којих зависи правилна примјена материјалног права, односно да у проведеном поступку није узео у обзир доказе које су доставили, који су од кључне важности за доношење одлуке засноване на закону, јер се у конкретном случају ради о објекту који је у потпуном власништву и посједу Града Бањалука, при чему се у жалби и позвало на поменуту правоснажну пресуду Основног суда у Бањалуци број Пс-1169/01 од 16.10.2006. године којомје обавезан тужени „Наш дом“ а.д. Бања Лука да тужиоцу Граду Бањалука, преда у посјед и власништво некретнине изграђене на к.ч. број 75/21 у површини од 801 м2, уписаној у зк. уложак број 3671 ко. Бања Лука, којој некретнини по новом премјеру одговара к.ч. бр. 3272. уписана у пл. бр. 3671 ко. Бања Лука 7, слободне од лица и стари, те да је на основу те правоснажне судске одлуке „Наш дом“ а.д. Бањалука те некретнине и предао у посјед Граду Бањалука, који је потом као давалац простора закључио Уговор о коришћењу број 05-374-276/09 од 04.11.2009. године са ЈУ „Раднички универзитет” из Бањалуке - корисником простора, који тај објекат користи за обављање своје дјелатности, па да стога жалилац сматра да је поступајући орган донио побијану одлуку на бази погрешног и непотпуног чињеничног стања и погрешно примјенио материјално право.

Ту жалбу је РУГИПП као другостепени орган, одбила предметним „побијаним актом“ прихватајући разлоге Подручне јединице Бањалука, додајући да на другачију одлуку не може утицати ни жалбени приговор да је Град Бањалука као давалац простора закључио уговор о коришћењу тог простора са ЈУ .,Раднички универзитет“ из Бањалуке - корисником простора, а из разлога што ни у судском поступку на који се позива жалилац није било спорно да је рјешењем правног предника Града Бањалука број 06/1-476-77/84 од 28.12.1984. године, пренесено право коришћења на предметним некретнинама Предузећу „Наш дом“ (правном преднику подносиоца захтјева у управном поступку), а и да је рјешењем Дирекције за приватизацију Републике Српске одобрен програм приватизације Основног државног предузећа „Наш дом“ Бањалука, при чему треба имати у виду да су ступањем на снагу Закона о преносу средстава друштвене у државну својину дана 25.04.1993. године (”Службени гласник Републике Српске” број 4/93, 29/09 и 31/94) ти пословни простори постали државна својина, као што је то и случај у предметној ствари, па тако да је тај пословни простор ушао у Програм приватизације и одобрена приватизација, што је и означено рјешењем Дирекције за приватизацију Републике Српске, па да из садржаја поднесене жалбе произилази да жалилац није ни изнио друге разлоге осим разлога који су већ цијењени у првостепеном поступку и паушалног навода да је поступајући орган донио побијану одлуку на бази погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примјене материјалног прописа, сходно чему РУГИПП налази да разлози изнесени у жалби не могу утицати на правилност побијаног рјешења, односно довести до другачије одлуке у тој ствари, па је одлучено као у диспозитиву тог рјешења, у смислу члана 225. став 1. ЗУП-а, при чему је у правној поуци рјешења (предметног „побијаног акта“) наведено да се против тог рјешења може покренути управни спор тужбом код Окружног суда у Бањалуци, у року од 30 дана од пријема тог рјешења. То рјешење је неспорно запримило Правобранлаштво - СЗ БЛ дана 09.03.2016. године, против којег рјешења, како то произилази из списа предмета, није поднесена тужба у управном спору, што и произилази из Увјерења Окружног суда у Бањалуци број 011-0-Су-4-16-000 077 од 13.04.2016. године (издатог по захтјеву „Наш дом“ а,д, Бањалука од 13.04.2016. године), у којем је наведено да до 12.04.2016. године и није покренут управни спор ради поништавања тог рјешења, сходно чему је то рјешење РУГИПП од 08.02.2016. године и постало правоснажно, у смислу члана 13. ЗУП-а.

Такође из списа предмета произилази да је Град Бањалука од РУГИПП тражио достављање тог рјешења, сматрајући да му као заинтересованој странци треба доставити то рјешење, па је и поднио захтјев за укидање клаузуле правоснажности првостепеног рјешења Подручне јединице Бањалука број 21.11/476-363/12 од 01.12.2015. године (које рјешење чини правно јединство са предметним „побијаним актом“ РУГИПП), истичући да му другостепено рјешење није достављено, а који захтјев Града Бањалуке је одбијен као неоснован рјешењем Подручне јединице Бањалука број 21.11/476-363/12 од 05.01.2017. године, што је потврђено рјешењем РУГИПП број 21.05/476-35/17 од 21.04.2017. године одбијањем жалбе Града Бањалука заступаног по градоначелнику. Поред тога, из списа предмета и произилази да је закључком Подручне јединице Бањалука број 21.11/476-363/12 од 05.01.2017. године одбачен приједлог Града Бањалуке, исто заступаног по градоначелнику, за понављање поступка правоснажно окончаног поменутим првостепеним рјешењем Подручне јединице Бањалука број 21.11/476-363/12 од 01.12.2015. године, који закључак је одбијањем жалбе Града Бањалуке потврђен рјешењем РУГИПП број 21.05/476-35/17 од 21.04.2017. године, али је то рјешење уважавањем тужбе Града Бањалуке, заступаног по Правобранилашву - СЗ БЛ, поништено пресудом Окружног суда у Бањалуци број 11 0 У 020710 17 У од 01.11.2017. године (у поменутом предмету на који се РУГИПП позвала у овом управном спору), са образложењем да је Град Бањалука имао овлашћење поднијети приједлог за понављање поступка, из разлога што се Правобранилаштво правилно изјашњавало у поступку утврђивања права власништва, као заступник државе и државног интереса, а наспрам интереса Града Бањалуке као уписаног лица у земљишну књигу, па да се у конкретном случају Правобранилаштво и није могло појавити као законски заступник Града Бањалуке и евидентно није штитило његове интересе, у прилог чему (како је у пресуди наведено) говори и чињеница да Град Бањалуку није обавјештавао о исходу поступка, нити му је доставио коначно рјешење, због чега је Град Бањалука инсистирао на достављању тог рјешења, па да је и чињеница да Град Бањалука није запримио коначно рјешење (којим је одбијена жалба Правобранилаштва) ни у моменту подношења приједлога за понављање поступка, која чињеница није спорна ни за тужену, али да тужена закључује у свом акту (који је био предмет тог спора) да је неблаговремено поднесен приједлог за понављање поступка, с обзиром да је Град Бањалуку заступало Правобранилаштво - СЗ БЛ, а насупрот (како је у пресуди наведено) стању списа, односно обавјештењу Правобранилаштва Републике Српске број У-2445/16 од 01.11.2016. године, у којем Правобранилаштво изричито наводи да не заступа Град Бањалуку, што туженој и није могло остати непознато. Суд је и додао да када је евидентно да Град Бањалука није учествовао у поступку, који је претходио доношењу рјешења о утврђивању права власништва заинтересованом лицу, а град је уписан са одређеним правима у земљишну књигу, што му даје статус заинтересованог лица, то и није било основа да првостепени орган донесе закључак о одбацивању приједлога за понављање поступка, као изјављеног од неовлашћеног лица, нити туженој да закључи да је тај приједлог неблаговремен само из чињенице да је то рјешење достављено Правобранилаштву и да је оно изјавило жалбу, за које тврди да је законски заступник Града Бањалука, те да то исто Правобранилаштво и није покретало управни спор против коначног рјешења којим је жалба одбијена, па да је првостепено рјешење Подручне јединице Бањалука од 01.12.2015. године и постало правоснажно, јер је за правилну одлуку о поднесеном приједлогу за понављање поступка било битно утврдити својство Града Баљалука у односу на окончани управни поступак, али је првостепени орган погрешно утврдио те чињенице, док за разлику од првостепеног органа за тужену те чињенице нису спорне, али је погрешно закључила да је Град Бањалуку у том поступку заступало Правобранилаштво као његов законски заступник, због чега је тужена погрешно рачунала субјективни рок за подношење приједлога за понављање поступка, сходно члану 237. став 1. тачка 1. ЗУП-а, а била је у обавези да рачуна рок сходно члану 237. став 1. тачка 5. тог закона, јер је Град Бањалука приједлог за понављање поступка засновао на околности предвиђеној чланом 234. тачка 9. тог закона (због тога што му није дата могућност учествовања у поступку), па да је евидентно и то да је Град Бањалука коначно рјешење (предметни „побијани акт“) примио након подношења приједлога за понављање поступка, због чега је коначни закључак тужене у погледу одбијања приједлога за понављање поступка погрешан. Суд је нагласио да Правобранилаштво по закону заступа Републику Српску, како се и изјаснило у поступку примјене члана 8а. ЗОПДКУП, па да су стога интереси Града Бањалуке, које је уписано у земљишној књизи у супротности, те да је Правобранилац требао позвати Град Бањалуку и упутити га на права да учествује у поступку, односно да извршни орган тужиоца овласти лице које ће га заступати у поступку, све како је то прописано чланом 20. Закона о Правобранилаштву Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 16/05, 77/06, 119/08 и 78/11), јер када је у поступку једна странка Република Српска, Правобранилаштво увијек заступа Републику Српску, а евентуалне неправилности у погледу заступања Града Бањалука у управном поступку су отклоњиве повреде поступка, о чему првостепени орган поступајући по приједлогу за понављање поступка и није водио рачуна, с обзиром да је сматрао да Град Бањалука није овлашћена странка за подношење приједлога, док се тужена у том правцу није изјашњавала, а о чему ће свакако повести рачуна у поступку доношења новог акта, будући да је суд поништио то другостепено рјешење тужене, дајући упуту туженој да у смислу члана 50. ЗУС-а донесе нови управни акт, уважавајући правно схватање и примједбе суда у погледу поступка.

Према томе, имајући у виду ту правоснажну пресуду Окружног суда у Бањалуци број 11 0 У 020710 17 У, којом је уважена тужба Града Бањалуке против рјешења тужене којим је одбијен приједлог за понављање поступка, окончаног предметним „побијаним актом“ РУГИПП, против којег акта је Градоначелник Бањалуке и поднио предметни захтјев за заштиту повреда законом гарантованих права јединице локалне самоуправе, па како је туженој РУГИПП у тој пресуди дата упута да правилно одлучи о приједлогу за понављање поступка, управо због неучествовања Града Бањалуке у поступку доношења првостепеног рјешења Подручне јединице Бањалука број 21.11/476-363/12 од 05.01.2017. године којим је утврђено право својине у корист Предузећа „Наш дом“ а.д. Бањалука на предметним некретнинама, које рјешење је потврђено побијаним актом РУГИПП одбијањем жалбе Правобранилаштва - СЗ БЛ, мада је Правобранилашво - СЗ БЛ у тој жалби навело да је подноси као законски заступник Града Бањалуке, а о чему је суд у наведеној пресуди и дао аргументовано образложење, произилази да је Град Бањалука подношењем тог приједлога за понављање поступка окончаног предметним „побијаним актом“ РУГИПП, већ и остварује правну заштиту у управном поступку, поводом „побијаног акта“ РУГИПП па у крајњем и у поменутом управном спору у којем је донесена наведена пресуда број 11 0 У 020710 17 У од 01.11.2017. године, управо због неучествовања Града Бањалуке у том поступку односно недостављања као коначног рјешења предметног „побијаног акта“ РУГИПП, што уствари и представља суштински разлог за подношење предметног приједлога Градоначелника Бањалуке за заштиту права јединице локалне самоуправе у смислу члана 158. став 1. Закона о локалној самоуправи, а који захтјев се може поднијети надлежном суду у управном спору (у року од 30 дана од дана сазнања) ако орган јединице локалне самоуправе сматра да је радњом или појединачним актом републичког односно државног органа, учињена повреда законом гарантованих права јединице локалне самоуправе, а све буддући да је заштита права Града Бањалуке у конкретном случају и обезбијеђена у том управном поступку поводом поднесеног приједлога за понављање поступка, због неучествовања Града Бањалуке у поступку доношења предметног „побијаног акта“ РУГИПП, због чега се предметни захтјев Градоначелника Бањалуке за заштиту права повријеђених поменутим „побијаним актом“ РУГИПП указује без основа, а код чињенице да се такав захтјев и може поднијети само ако против појединачног управног акта није обезбијеђена друга одговарајућа правна заштита, сходно чему би свако другачије тумачење и водило правној несигурности и конфузији у правном систему.

С обзиром на све наведено, а како ни остали наводи подносиоца предметног захтјева, као и наводи поменутог заинтересованог лица из одговора на предметни захтјев, нису могли утицати на другачије одлучивање у овом управном спору, поднесени захтјев је и ваљало одбити, а на основу члана 158. став 2. Закона о локалној самоуправи, у вези члана 31. став 1. ЗУС-а.

Захтјев заинтересованог лица за накнаду трошкова управног спора у износу од 877,50 КМ, а који се несумњиво односи на давање одговора на предметни захтјев по пуномоћницима адвокатима, одбијен је као неоснован, јер давање одговора од стране заинтересованог лица на предметни захтјев за заштиту права органа јединице локалне самоуправе и није обавезна радња у управном спору, нити је дати одговор утицао на одлуку суда у овом управном спору.

Записничар Зубовић Љиљана

Судија Бојовић Душко