Zakon o slobodi pristupa informacijama

ОКРУЖНИ СУД У БАЊАЛУЦИ

БРОЈ: 11 0 У 02078117 У

Дана, 01.02.2018. године

 

Окружни суд у Бањалуци по судији појединцу Бојовић Душку, уз учешће Зубовић Љиљане као записничара, у управном спору по тужби Удружења „Центар за истраживачко новинарство“ из Сарајева, Улица „Gabriele Moreno Locatelli“ број11, заступаног по директорици БичакчићЛеили (у даљем тексту: тужилац), против рјешења број 071-0-Су-17-00 905 од 18.04.2017. године Основног суда у Бањалуци(у даљем тексту: тужени), у предмету слободе приступа информацијама, дана 01.02.2018. године доноси

 

 

П Р Е С У Д У

Тужба се уважава и оспорени акт поништава.

 

Тужени се обавезује да тужиоцу надокнади трошкове таксе на тужбу и пресуду у укупном износу од 200,00 КМ, у року од 30 дана од пријема пресуде, под пријетњом принудног извршења.

Захтјев туженог да му тужилац надокнади трошкове управног спора се одбија као неснован.

 

О б р а з л о ж е њ е

Оспореним актом туженог се одбија у цијелости као неоснована жалба тужиоца, тражиoца информације, изјављена против Одговора туженог датог дописом од 07.03.2017. године и Допуном одговора од 04.04.2017. године, поводом приступа информацијама и подацима туженог као јавног органа.

 Благовремено поднесеном тужбом тужилац побија законитост оспореног акта, због тога што садржи такве недостатке који спречавају оцјену његове законитости или недостатке који га чине ништавим, односно што у акту није никако или није правилно примијењен закон, пропис заснован на закону или општи акт, те што у управном поступку који је акту претходио није поступљено по правилима поступка и што чињенично стање није потпуно и правилно утврђено, а и што је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак у погледу чињеничног стања, те што је тужени рјешавајући по слободној оцјени прекорачио границе овлашћења која су му дата законом и одлучио супротно датом овлашћењу, а који разлози за подношење тужбе су прописани чланом 10. тачка 1, 2, 4. и 5. Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 109/05 и 63/11, у даљем тексту: ЗУС). У тужби наводи хронологију поступања по његовом захтјеву за приступ информацијама, којим је од туженог, у складу са Законом о слободи приступа информацијама („Службени гласник Републике Српске“ број 20/2001, у даљем тексту: ЗОСПИ),тражио да му се доставе за период од 2010. године па до подношења захтјева: листа адвоката који су код туженог (као суда) именовани за рад као браниоци по службеној дужности, те податке о мјесечним издвајањима, појединачно за сваког од адвоката који је по том основу ангажован, а и податке о броју случајева на којима су радили ти адвокати по службеној дужности, појединачно за сваког од њих, у вези којег захтјева је дана 16.02.2017. године и упутио ургенцију туженом због нерјешавања по његовом затјеву, а тужени је својом Одлуком број 071-0-СУ-016-003813 од 07.03.2017. године дјелимично одобрио приступ траженим информацијама, достављајући листу адвоката из Пословно судско-адвокатског дневника за 2017. годину, која се користила приликом именовања бранилаца по службеној дужности, док је у дијелу који се односи на податке о мјесечним новчаним издвајањима појединачно за сваког адвоката који је ангажован по службеној дужности, захтјев одбијен позивањем на то да би тужени као јавни орган морао предузети ванредне мјере и активности ручног прикупљања и обраде података у великом броју списа предмета непосредним увидом у судски спис, па да су стога достављени збирни подаци за период од 2011. до 2016. године, а такође захтјев дјелимично одбијен и у дијелу којим је тражио податке о броју случајева на којима су радили адвокати по службеној дужности (појединачно за сваког од њих), јер су достављени само збирни подаци за период 2011. до 2015. година. Наглашава да је потом поднио дана 09.03.2017. године Допуну захтјева за приступ информацијама, понављајући претходни захтјев од 01.12.2016. године, напомињући да су његови новинари и спремни лично приступити траженој документацији ако таква обрада туженом подразумијева предузимање ванредних мјера, након чега је тужени у свом Одговору број 071-080-016-003813-1 од 04.04.2017. године навео да, како сматра да је већ поступио по одредбама ЗОСПИ те предузео све редовне мјере да прикупи тражене информације и размотрио чињенице које су значајне за обраду захтјева, остаје код навода из своје претходне Одговора број 071-0-СУ-016-003813 од 07.03.2017. године. На тај коначни одговор туженог је изјавио жалбу, истичући да је исте податке добио од укупно 62 суда у БиХ, укључујући и Суд БиХ који посједује најобимнију документацију, па да је већина тих судова у року и доставила тражене податке, а да тужени у свом одговору и није утврдио изузетак код објављивања информација у складу са ЗОСПИ, а тужени је оспореним актом одбио жалбу као неосновану, са образложењем да дио тражене информације није издат „не зато што тужени не посједује информацију и ускраћује је тражиоцу, већ из разлога што за давање такве детаљне информације, специфичног параметра, нема успостављену ажурну евиденцију, па да ни законски оквир није предвидио вођење такве врсте званичне евиденције“. Такво поступање туженог, којим је у једном дијелу одбијен његов захтјев за приступ информацијама, и то у оном дијелу којим су захтијевани подаци о мјесечним новчаним издавањима, појединачно за сваког од адвоката који је ангажован по службеној дужности, као и у погледу података о броју случајева на којима су радили адвокати по службеној дужности (појединачно за сваког од њих), при чему то одбијање тужени није учинио у складу са чланом 14. став 3. тачка а) ЗОСПИ, који предвиђа да допис којим се тражилац информације о томе обавјештава треба да садржи законски основ за статус изузећа информације, уз наводе чланова тог закона, као и сва материјална питања која су важна за одлуку, што укључује и узимање у обзир фактора јавног интереса, оспорени акт сматра неправилним, будући да тужени уопште није навео законски основ по којем изузима информацију, нити је навео чланове ЗОСПИ, иако тај закон као „lex specialis“ предвиђа могућност утврђивања изузетака издвајајући заштићене вриједности и могуће изузетке, што је могуће само уз поштовање правила о испитивању јавног интереса и изузимањем по ЗОСПИ, чиме се као правило успоставља право приступа информацијама. Како је тужени између осталог навео да би морао да прекине са обављањем своје основне функције те да ангажује додатне ресурсе да би прикупио и доставио тражене податке, што би (према мишљењу туженог) представљало ванредне мјере које ЗОСПИ не захтијева, па да је основни предуслов за остваривање приступа информацијама да су оне већ евидентиране на прописан начин, те да се у конкретном случају ради и о информацијама које немају форму званичног акта, па да по цитирању дефиниције „информације" из члана 3. става 1. ЗОСПИ тужени закључује да „приступ информацији у законском смислу представља приступ већ готовој, постојећој информацији и да јавни орган није дужан сачинити нове анализе и евиденције података како би се одобрио приступ информацији“, сматра да је тужени своју аргументацију, погрешном примјеном и тумачењем ЗОСПИ, свео на три ствари: 1) да тражене информације немају карактер информације према ЗОСПИ, 2) да суд није обавезан као јавни орган у складу са ЗОСПИ предузимати ванредне мјере ради прикупљања захтијеваних информација, јер (наводно) ЗОСПИ предвиђа само предузимање редовних мјера на прикупљању информација, 3) да сходно томе подносилац захтјева у конкретном случају и није одбијен са захтјевом за приступ информацијама. Такво тумачење туженог члана 3. ЗОСПИ, сматра неправилним, посебно ако се доведе у везу са члановима 1. и 2. истог закона, којима се наглашава да су информације под контролом јавних органа јавно добро и да се одредбе закона имају тумачити тако да се олакшава објављивање информација које су под контролом јавних органа, јер је према том закону „информација - сваки материјал којим се преносе чињенице, мишљења, подаци, или било који други садржај, укључујући сваку копију или њен дио, без обзира на облик и карактеристике, као и на то када је сачињена и како је класификована", значи да законодавац информацијом сматра сваки материјал и то не условљава формом, нити начином како је она сачињена или класификована, па би јавни органи под чијом су контролом, информације требали објављивати, без обзира на начин њиховог чувања или сачињавања, јер се ради о јавним добрима који имају нарочиту вриједност у демократским друштвима. Исто тако, позивање туженог (као разлог неудовољавања поднесеном захтјеву) да би морао предузети ванредне мјере да би прикупио тражене инфорамције, па чак и прекинути са обављањем своје основне функције, сматра неоснованим, јер је исте такве податке од свих судова већ добио, осим туженог и Опћинског суда у Бугојну (укупно 66 судова) са територије цијеле Босне и Херцеговине (што се може сматрати више него репрезентативним узорком), укључујући основне/општинске, окружне/кантоналне судове, па и Суд БиХ, па тако да је скоро половина тих јавних органа доставила тражене податке за потребе његовог истраживања у законом предвиђеном року, што само потврђује да и нису биле потребне никакве ванредне мјере за прикупљање тражених информација, а посебице не мјере због којих би суд морао прекинути са својим радом. Истиче да се чланом 11. став 2. Декларације Комитета минстара Савјета Европе о заштити и промоцији истраживачког новинарства, позивају све земље чланице да омогуће медијским професионалцима приступ информацијама, која декларација истовремено спознаје важност рада истраживачких новинара, при чему се и наводи да су они укључени у прецизна, студиозна и критичка извјештавања о посебним питањима која озбиљно забрињавају јавност, раде посао који често захтијева дуга и тешка истраживања, сакупљање и анализу информација, откривање непознатих чињеница, потврђивање претпоставки и прибављање помоћне евиденције, сходно чему би јавни органи требали посебно цијенити напоре истраживачких новинара и омогућити им несметан приступ траженим информацијама, осим када је тај приступ законом ограничен, па да такође члан 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода предвиђа да свако има право на слободу изражавања и да то право укључује слободу посједовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мијешања јавне власти и без обзира на границе, па су ограничења тог права могућа само у законом прописаним, посебним ситуацијама када је неопходно заштити одређене вриједности у демократском друштву. Насупрот томе је мишљења да је тужени у оспореном акту одбио захтјев за приступ информацијама без позивања на законом предвиђене изузетке и могућа ограничења, већ је по сопственом нахођењу оцјењивао шта јесте а шта није информација која може бити предметом примјене ЗОСПИ, иако тај закон као и наведени међународни извори, посебно цијене право приступа информацијама, које (између осталог) спада и међу Уставом зајамчена права и слободе, као што су слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења и слобода штампе и других средстава јавног обавјештавања (чланови 25. и 26. Устава Републике Српске), сходно чему право на приступ информацијама које се гарантује свим физичким и правним лицима треба цијенити као посебно значајно право јер су информације под контролом јавног органа јавно добро, будући да се ради о праву које се гарантује свима а ограничења су могућа само када је законом утврђено. Наглашава да од остваривања тог права зависи и слобода штампе и свих других средстава јавног обавјештавања, јер рад медија и медијске слободе нису могуће у околностима волунтаристичког ускраћивања информацијама које су под контролом јавних органа. Сходно наведеном, сматра да је тужени погрешно примјенио ЗОСПИ тиме што је закључио да тражене информације нису информације које се могу захтијевати тим законом, иако је тужени исправно препознао да постоји јавни интерес да се поднесени захтјев усвоји, што је тужени и навео на једном мјесту у образложењу оспореног акта, али је погрешном примјеном ЗОСПИ тражену информацију у једном дијелу одбио, чиме је повриједио право на приступ информацијама, онемогућујући га (тужиоца) у његовом раду и допринио ускраћивању медијских слобода. Предлаже да суд тужбу уважи и оспорени акт поништи, те туженом наложи да омогући слободан приступ траженим информацијама, а и да суд обавеже туженог да му надокнади трошкове управног спора, по основу таксе на тужбу и пресуду.

 Тужени је на тражење овог суда доставио списе предметне управне ствари и одговор на тужбу, у којем превасходно истиче приговор неблаговремености поднесене тужбе, позивајући се на то да и сам тужилац наводи да је оспорени акт примио дана 05.05.2017. године, па да из пријемног штамбиља Окружног суда у Бањалуци произилази да је тужба заведена дана 05.06.2017. године, тако да није испоштован рок од 30 дана за подношење тужбе у смислу члана 15. став 2. ЗУС-а, имајући у виду да је (како наводи) одредбом члана 88. став 2. Закона о општем управном поступку („Служени гласник Републике Српске“ број 13/02, 87/07 и 50/10, у даљем тексту: ЗУП) прописано да када је рок одређен по данима, дан у који је достављање извршено односно у који пада догађај од кога треба рачунати трајање рока не урачунава се у рок, већ се за почетак рока узима први наредни дан, па одредбом члана 90. истог закона прописано да је поднесак поднесен у року ако је прије него што је рок истекао предат надлежном органу, па тако да с обзиром на све наведено произилази да је тужба поднесена један дан након протека законског рока од 30 дана. Такође истиче да је тужба непотпуна, из разлога што је у тужби наведено да се у њеном прилогудоставља овјерена копија оспореног акта туженог, насупрот чему је увидом у документацију која му је достављена дошао до сазнања да оспорени акт и није приложен уз тужбу (како је назначено у тужби), а имајући у виду да је одредбом члана 18. став 2. ЗУС-а прописано „да се уз тужбу доставља коначан управни акт у оригиналу, односно овјереном препису или овјереној фотокопији", из чега произилази да уколико оспорени управни акт није достављен на прописан начин, тужба се има сматрати непотпуном. Због свега наведеног предлаже да се тужба одбаци, а уз обавезивање тужиоца да му надокнади трошкове управног спора.

Размотривши тужбу по одредбама члана 30. ЗУС-а, затим одговор туженог и списе предмета ове управне ствари, одлучено је као у изреци ове пресуде из сљедећих разлога:

Из списа предмета произлази да је тужилац поднио туженом дана 01.12.2016. године, захтјев за приступ информацијама, затраживши за период од 2010. године па до подношења захтјева, податке о: 1) листи адвоката који су код туженог именовани за рад по службеној дужности; 2) податке о мјесечним новчаним издвајањима појединачно за сваког од адвоката који је ангажован по службеној дужности; 3) податке о броју случајева на којима су радили адвокати по службеној дужности, појединачно за сваког од њих. Поводом тог захтјева, тужени је одговорио Дописом број 071-0-Су-016-003813 од 07.03.2017. године, потписаном од стране судског администратора, одлучивши да се: 1) одобрава приступ траженој информацији под тачком 1. захтјева, тако да тужени даје информацију која се остварује путем достављања фотокопије листе адвоката из Пословно судског -адвокатског дневника за 2017. годину, коју користи приликом именовања бранилаца по службеној дужности са подручја Бањалуке и Лакташи; 2) да као јавни орган није у могућности да одобри приступ информацији под тачком 2. захтјева, јер том информацијом не располаже, додајући да тој информацији није могао омогућити приступ, не из разлога што је утврдио да постоји неки од основа да се приступ информацијама ускрати, него из разлога што јавни орган предметним информацијама не располаже, односно до њих не може доћи провођењем редовних мјера, будући да таква обрада података подразумијева предузимање ванредних мјера и активности ручног прикупљања и обраде података у великом броју списа предмета непосредним увидом у судски спис, па се у односу на то одобрава дјелимичан приступ тој информацији у дијелу података са којим располаже, а не у дијелу који се односи на обрачунате накнаде за адвокате по годинама, сходно чему је навео збирне износе изражене у КМ за 2011, 2012, 2013, 2014, 2015. и 2016. годину у укупном износу од 1.775.508,71 КМ; 3) одобрен је приступ информацијама под тачком 3. захтјева, у дијелу података о броју случајева на којима су радили адвокати као браниоци по службеној дужности и то тако да су: у току 2011. године у 171 судских предмета ангажовани, у току 2012. године у 160 судских предмета, те у току 2013. године у 155 судских предмета, те у току 2014. године у 196 судских предмета, па у току 2015. године у 275 судских предмета, а са напоменом да тражене податке за 2010. годину није у могућности обрадити јер за тај период нема евиденције која се односи на одређивање бранилаца по службеној дужности. На крају свог одговора, тужени је навео да ће се приступ информацијама остварити путем e-mailпоште, те ће се као такве скенирати и доставити тражиоцу информације, додавши да је и предузео све редовне мјере да прикупи захтијеване податке и размотри све чињенице и околности које су од значаја за обраду захтјева, при чему је као јавни орган приликом обраде захтјева извршио увид у евиденције које обавезно води, као и увид у помоћне евиденције које води ради економичнијег, ефикаснијег и ефективнијег рада, а који увид представља предузимање редовних мјера и активности ради поступања по захтјеву за приступ информацијама.

Тужилац је потом дана 09.03.2017. године поднио туженом Допуну захтјева за слободан приступ информацијама, истичући да је у већ поднесеном захтјеву тражио информације од 2010. године до подношења захтјева, а да му за 2010. годину тужени и није доставио информације иако је дјелимично релаизовао поднесени захтјев достављајући фотокопију Листе адвоката из Пословно судског-адвокатског дневника за 2017. годину, нагласивши у погледу одобравања приступа информацијама под тачком 3. захтјева да је тужени прослиједио бројеве судских предмета од 2011. године али у укупном износу а не по годинама и ангажованим адвокатима, што није у складу са траженом информацијом, при чему је тужени и одбио приступ информацији под тачком 2. захтјева, сходно чему је тужилац у допуни свог захтјева навео да су у циљу тачног и правовременог информисања јавности новинари тужиоца и спремни лично приступити траженој документацији, у складу са термином који тужени одреди, ако таква обрада података за туженог подразумијева предузимање ванредних мјера и активности ручног прикупљања и обраде података у великом броју списа предмета непосредним увидом у судски спис, подсјетивши туженог на одговорност код примјене ЗОСПИ које се односе на право приступа информацији.

Тужени је, такође по судском администратору, дао Одговор под бројем 071-0-Су-016-003813-1 од 04.04.2017. године, у којем је навео да поводом предметне допуне захтјева за приступ информацијама сматра да је поступио сходно одредбама ЗОСПИ, конкретно одредбама члана 14. став 1. и члана 18. којима је прописано да по пријему захтјева за приступ информацијама јавни орган предузима све редовне мјере да прикупи захтијеване информације и размотри све чињенице и околности које су од значаја за обраду захтјева (члан 14. став 1), те да предузима све редовне мјере помоћи сваком физичком или правном лицу које тражи да оствари било које право у смислу тог закона (члан 18.), тако да је и предузео све мјере да прикупи тражене информације и размотри све чињенице које су од значаја за обраду захтјева, сходно чему је својим претходним дописом од 07.03.2017. године туженом и доставио све информације којима располаже, које су предмет тужиочевог захтјева, а и допуне тог захтјева, напомињући да информације које тренутно не посједује нити до њих може доћи предузимањем редовних мјера након разматрања свих околности које су значајне за прикупљање захтијеваних информација, није могао доставити а самим тим ни одобрити приступ тим информацијама, из објективних разлога, сходно чему је поменутим својим дописом од 07.03.2017. године и обавијестио тужиоца да није у могућности одобрити приступ информацијама којима не располаже, нити до њих може доћи предузимањем редовних мјера да се захтијеване информације прикупе, истичући да би у циљу проналажења тражених информација требао да прекине са обављањем основне функције суђења и да се ресурси ангажују на прегледању списа, узимању података те обради захтјева за приступ информацијама у виду предузимања ванредних мјера и акивности на штету вршења редовног пословања суда, па да по закону и није дужан предузети ванредне мјере помоћи сваком физичком или правном лицу које тражи да оствари било које право у смислу ЗОСПИ, те да се поводом тог дописа тужени и може обратити Омбудсмену БИХ и поднијети жалбу предсједнику суда (туженог) у року од 15 дана од пријема тог дописа.

На тај допис туженог, тужилац је поднио жалбу наводећи у основи као у предметној тужби, истичући да ЗОСПИ предвиђа изузетак од објављивања информације у неколико случајева, како је то прописано члановима 5, 6, 7. и 8. тог закона, али да обим посла који је потребно обавити да би се прикупиле те информације није један од тих случајева, па да ни „пресељење“ туженог (о којем га је тужени више пута извијестио) није разлог за одбијање приступа информацијама, додајући да према члану 11. став 2. ЗОСПИ јавни орган треба да проведе редовне активности у циљу проналажења захтијеваних информација, те да члан 12. тог закона предвиђа и достављање објашњења уколико се не може удовољити поднесеном захтјеву, сходно чему и није довољно објашњено које су то ванредне мјере које је неопходно провести да би се доставили тражени подаци, а истичући да је исте податке већ добио од укупно 62 суда у БИХ, односно институција које имају исти или већи обим посла као и тужени, а неријетко и мањи број запослених, те исти систем рада, евиденције и слично, па како су ти судови могли удовољити поднесеном захтјеву - није јасно зашто то и тужени није могао учинити, а такође наводећи да је увид у ЦМС систем (за аутоматско управљање предеметима у судовима) у којем се могу добити подаци о ангажованим адвокатима – редовна активност запослених суда, те такође увид у архиву рачуноводства, гдје се налазе подаци о исплатама адвокатима - редовна активност суда, па и вођење адекватне евиденције о ангажовању адвоката по службеној дужности као и њиховим исплатама из јавног буџета које пуне грађани - исто тако редовна активност запослених суда, па да стога како и није утврђен изузетак од објављивања информације, а уколико тужени и даље инсистира на томе да су му потребне ванредне мјере за прикупљање тражених информација, новинари тужиоца су и спремни лично приступити траженој документацији, јер и ЗОСПИ предвиђа ту могућност, што је све већ тужилац и навео у поменутој допуни свог захтјева, а што је (како је у жалби истакнуто) тужени у потпуности игнорисао.

Тужени је ту жалбу тужиоца, оспореним актом одбио као неосновану, наводећи да побијани одговор туженог од 07.03.2017. године и допуна одговора од 04.04.2017. године, поводом приступа информацијама, немају значење одбијања приступа информацијама, већ напротив да је одобрен приступ и одговорено на постављена питања, аи дате информације којима тужени располаже, све у смислу одредбе 14. ЗОСПИ, па да дио тражене информације, за коју подносилац жалбе сматра даје одбијен, тужени није издао не зато што посједује информацију и ускраћује је тражиоцу, већ из разлога што за давање такве детаљне информације, специфичног параметра, нема успостављењу ажурну евиденцију, а да ни законски оквир није предвидио вођење такве врсте званичне евиденције, па би за квалитетне и релевантне податке који би имали форму званичног акта била потребна анализа свих кривичних поступака, те би за поступак обраде наведених података требало извршити цјелокупну консолидацију и трошење ресурса на уштрб редовног пословања суда као јавног органа, позивајући се на то да је у смислу члана 14. став 1. ЗОСПИ законодавац децидно навео редовне мјере и ничим не обавезује на предузимање ванредних мјера, а основни предуслов за остваривање приступа информацијама јесте да су оне већ евидентиране на прописан начин, а у овом случају се ради и о информацијама које немају форму званичног акта, а то из разлога што јавни орган не може и нема могућност радити анализе усљед редовних активности, како би тражиоцу израдио и доставио тачне и поуздане податке, додајући да је током обраде захтјева за приступ информацијама и утврдио да није израђивао извјештаје нити је водио било какве појединачне евиденције о подацима колико је којем адвокату исплаћено за одбрану по службеној дужности у назначеном периоду, а да такође на основу важећих законских прописа који регулишу предметну материју ничим и није био у обавези да израђује извјештаје на основу којих се може дати одговор на тражену информацију, а што опет иде у прилог закључку да се до тражених информација не може доћи предузимањем редовних мјера и активности, тако да сматра да у конкретном случају и није одбио приступ информацијама у смислу члана 14. став 3. у вези става 5. ЗОСПИ, већ је одговорио на постављена питања са којима је у том моменту располагао и такву ситуацију образложио у оба дописа упућена тужиоцу. При томе се тужени и позвао на то да је одредбом члана 3. став 1. (погрешно означивши) „Закона о праву на приступ информацијама“, јер се ради о ЗОСПИ, прописано да како је ”информација” сваки материјал којим се преносе чињенице, мишљења, подаци, или било који други садржај, укључујући сваку копију или њен дио, без обзира на облик или карактеристике. као и на то када је сачињена и како је класификована, да сагласно томе, приступ информацији у законском смислу представља приступ већ готовој, постојећој информацији, па да јавни орган није дужан сачинити нове анализе и евиденције података како би одобрио приступ информацији, сходно чему у оквиру транспарентног односа јавне власти према грађанима и у складу са актима који уређују њихово поступање, јавне власти би требале уредно одговарати на питања грађана, што сматра да је у конкретном случају и учинио, па да је на основу проведеног поступка службеник за достављање информација, као првостепени орган, утврдио да је одговорио на питања подносиоца жалбе, у мјери укојој је то било могуће, теи није донио рјешење о одбијању захтјева, иако не посједује већ израђене тражене информације, па да приговори инаводи изнијети у жалби и не могу утицати на другачије рјешавање уовојправнојствари, сходно чему је на основу члана 14. ЗОСПИ и члана 190. став 1. ЗУП-а одлучено као у изреци оспореног акта.

Међутим, такво чињенично утврђење и правни закључак туженог у оспореном акту, у дијелу у којем није удовољено тужиочевом захтјеву за приступ информацијама, по мишљењу овог суда се не могу прихватити као правилни, при чему су и учињене повреде правила поступка, а што је и било од утицаја на правилну примјену материјалног права, због чега се оспорени акт указује незаконитим.

Прије свега, суд је и испитао благовременост поднесене тужбе, утврђујући да је тужилац предметни оспорени акт (који се побија тужбом) примио дана 05.05.2016. године, што и није спорно, јер и произилази из повратнице коју је тужени доставио у спису предмета управног поступка, што и сам тужилац истиче, а тужилац је тужбу поднио препоручено путем поште дана 02.06.2017. године, која је у суду запримљена дана 05.06.2017. године, како то и произилази из пријемног штамбиља суда и коверте на којој је отиснут жиг поште Босне и Херцеговине – Сарајево са даном 02.06.2017. године, па тако да иако је на примјерку тужбе који је достављен туженом стављен дан пријема тужбе у суду 05.06.2017. године, произилази да је тужба поднесена у законском року од 30 дана, у смислу члана 15. ЗУС-а (да се тужба подноси у року од 30 дана од дана достављања управног акта странци која подноси тужбу), све имајући у виду да је чланом 325. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 58/03 … 61/13, у даљем тексту: ЗПП) који се (а не ЗУП, иако су одредбе истовјетне) сходно члану 48. ЗУС-а примјењује у управним споровима на питања која нису регулисана ЗУС-ом, прописано да ако је поднесак упућен преко поште препорученом пошиљком, дан предаје пошти сматра се као дан предаје суду коме је упућен, због чега се приговор туженог о неблаговремености предметне тужбе указује неоснованим. Такође је без основа приговор туженог да је тужба непотпуна што оспорени акт није приложен уз тужбу, а што би било супротно одредби члана 18. став 2. ЗУС-а (према којој се уз тужбу доставља коначан управни акт у оригиналу, односно овјереном препису или овјереној фотокопији), јер је уз тужбу управо и приложен оспорени акт у фотокопији овјереној од стране Службе за општу управу Општине Стари Град, Кантон Сарајево, Федерације БИХ дана 01.06.2017. године, па је без утицаја уколико примјерак тог акта и није достављен туженом уз примјерак тужбе, јер тужени неспорно и посједује тај акт те је из тужбе и јасно да се управо тај акт побија тужбом, који акт је, као што је већ и објашњено, у овјереној фотокопији и приложен уз тужбу.

 У погледу самог оспореног акта, треба навести да је одредбама ЗОСПИ, у смислу члана 1. тог закона, предвиђено да је циљ тог закона да се установи да информације под контролом јавног органа представљају јавно добро од вриједности и да јавним приступом информацијама промовише већу транспарентност и одговорност тих јавних органа, те да су те информације неопходне за демократски процес (тачка а.), па да се установи да свако лице има право приступа тим информацијама у највећој могућој мјери у складу са јавним интересом, те да јавни органи имају одговарајућу обавезу да објаве информације (тачка б.), као и да омогуће сваком физичком лицу да затражи измјену и даје коментар на своје личне информације под контролом јавног органа (тачка в.), којим законом се, у смислу члана 2. тог закона, олакшава и промовише у највећој мјери и без одлагања, објављивање информација које се налазе под контролом јавног органа, по најнижој прихватљивој цијени. Тачно је да је у смислу члана 3. тачка 1. тог закона „информација“ - сваки материјал којим се преносе чињенице, мишљења, подаци или било који други садржај, укључујући сваку копију или њен дио, без обзира на облик или карактеристике, као и на то када је сачињена и како је класификована, па је у смислу тачке 2. под в) тог члана – јавни орган и правосудни орган, па да у смислу тачке 3. тог члана „контрола“ значи или располагање информацијама или контрола приступа информацијама, те у смислу тачке 5. тог члана „надлежни јавни орган“ је јавни орган који има контролу над траженом информацијом, а то је јавни орган који је сачинио информацију или за кога је сачињена информација, а ако се јавни орган који је сачинио информацију или за кога је сачињена информација не може утврдити, онда је надлежан онај јавни орган чија је функција најближа траженој информацији, а из којих одредаба неспорно и произилази да тужени и подлијеже примјени тих одредаба ЗОСПИ, што и није упитно.

Чланом 5. ЗОСПИ је прописано да се изузетак од објављивања тражене информације, утврђује само у случајевима када надлежни јавни орган: а) утврди изузетак у смислу члана 6, 7. или 8. тог закона, за цијелу информацију или дио информације, и б) одреди, након обављеног испитивања јавног интереса у смислу члана 9. тог закона, да објављивање информације није од јавног интереса. При томе се, поменути члан 6. тог закона односи на то да надлежни јавни орган може утврдити изузетак у случајевима када се откривањем информације основано може очекивати изазивање значајне штете по легитимне циљеве (интерес одбране и сигурности, јавне безбједности, спречавање криминала и слично), а члан 7. односи на изузетак код повјерљивих комерцијалних информација који се односе на интересе треће стране, а чланом 8. тог закона је прописано да ће надлежни јавни орган утврдити изузетак кад оправдано утврди да тражене информације укључују личне интересе које се односе на приватност трећег лица.

У конкретном случају је евидентно да се тужени приликом давања одговора на поднесени захтјев за приступање информацијама, није позвао ни на један од поменутих основа за изузеће давања информације, већ је навео да сматра да је удовољено захтјеву за приступ информацијама којима је располагао, а да дио тражене информације није издао не зато што посједује информацију и ускраћује је тражиоцу, већ из разлога што за давање такве детаљне информације, специфичног параметра, нема успостављену ажурну евиденцију, па да ни законски оквир није предвидио вођење такве врсте званичне евиденције, те да би за квалитетне и релевантне податке који би имали форму званичног акта била потребна анализа свих кривичних поступака, као и да би за поступак обраде наведених података требало извршити цјелокупну консолидацију и трошење ресурса на уштрб редовног пословања суда као јавног органа, позивајући се при томе на то да је у смислу члана 14. став 1. ЗОСПИ законодавац децидно навео редовне мјере и ничим не обавезује на предузимање ванредних мјера, а да је основни предуслов за остваривање приступа информацијама - да су оне већ евидентиране на прописан начин, а то из разлога што јавни орган не може и нема могућност радити анализе усљед редовне активности, како би тражиоцу израдио и доставио тачне и поуздане податке.

Наиме, тачно је да је одредбом члана 14. ЗОСПИпрописано да по пријему захтјева за приступ информацији, надлежни јавни орган предузима све редовне мјере да прикупи захтијеване информације и размотри све чињенице и околности које су значајне за обраду захтјева (став 1), па ако се одобри приступ информацији, било дјелимичној или цијелој информацији, надлежни јавни орган дописом о томе обавјештава подносиоца захтјева (став 2), а ако се одбије приступ информацији надлежни јавни орган о томе обавјештава подносиоца захтјева, који допис (мада би правилније било рјешење, будући да се у складу са чланом 190. ЗУП-а о захтјеву странке одлучује рјешењем, како је то уосталом и прописано чланом 14. став 3. Закона о слободи приступа информацијама у Босни и Херцеговини - „Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 28/00 и 45/05) треба да: под а) садржи законски основ за статус изузећа информације, уз навођење чланова закона на које се позива, сва материјална питања која су важна за одлуку, што укључује и узимање у обзир фактора јавног интереса;и под б) обавјештава подносиоца захтјева о праву подношења жалбе одређеном органу, сходно чему је у конкретном случају тужилац и поднио жалбу туженом, о којој жалби је и одлучено предметним оспореним актом.

Како се у конкретном случају тужени и није позвао ни на један законски основ за статус изузећа информације, у смислу члана 14. став 3. ЗОСПИ, уз навођење чланова тог закона на који се позива, као и сва материјална питања која су важна за одлуку, што укључује и узимање у обзир фактора јавног интереса, како је то и прописано тачком а) става 3. члана 14. ЗОСПИ, тиме су и учињене повреде правила поступка прописане ЗОСПИ, који је lex specialis у односу на друге законе, имајући у виду да је чланом 25. став 1. ЗОСПИ прописано да уколико су одредбе Закона о државној управи, ЗУП-а, ЗУС-а или других закона који су на снази у Републици Српској, у супротности са тим законом, примјењиваће се одредбе ЗОСПИ, па ставом 4. тог члана и прописано да законски акт који се усваја након тог закона, а чија сврха није измјена тог закона, неће ограничити права и обавезе које су утврђене ЗОСПИ.

Будући да је и неспорно да је тужени доставио збирне износе за 2011, 2012, 2013, 2014, 2015. и 2016. годину у погледу обрачунате накнаде за адвокате по службеној дужности, а такође доставио и податке о укупном броју случајева на којима су били ангажовани адвокати као браниоци по службеној дужности, па тако да су у току 2011. године били ангажовани у 171 судских предмета, а у току 2012. године у 160 судских предмета, те у току 2013. године у 155 судских предмета, те у току 2014. године у 196 судских предмета, а у току 2015. године у 275 судских предмета, произилази да се подаци о информацијама које је тражио тужилац и односе на редовно пословање туженог, што тужилац оправдано и истиче у тужби наводећи да се увидом у ЦМС и могу добити подаци о ангажованим адвокатима – што несумњиво и представља редовну активност запослених суда, па увидом у архиву рачуноводства и добити подаци о исплатама адвокатима који су били ангажовани по службеној дужности - што такође представља редовну активност суда, а све код чињенице да је тужилац и понудио да његови новинари, уколико то за туженог представља ванредну активност за прикупљање тражених информација, и лично приступе траженој документацији, што ЗОСПИ у осталом и предвиђа, јер јечланом 14. став 2. тачка а) тог закона прописано да се подносилац захтјева обавјештава о могућности личног приступа информацијама у просторијама надлежног јавног органа, па да члан 18. истог закона прописује да јавни орган предузима све редовне мјере помоћи сваком физичком или правном лицу које тражи да оствари било које право у смислу тог закона, што је у конкретном случају неспорно и изостало.

Према томе, код чињенице да се до тражених информација и може доћи увидом у документацију којом тужени располаже, односно која се налази под контролом туженог, имајући у виду да је у смислу члана 3. тачка 1. ЗОСПИ „информација“ – сваки материјал којим се преносе чињенице, мишљења, подаци или било који други садржај, укључујући сваку копију или њен дио, без обзира на облик или карактеристике као и на то када а и да ли је сачињена и како је класификована, то значи да та информација и није условљена формом да би јавни органи под чијом су контролом информације требали објављивати, без обзира на начин њиховог чувања или сачињавања, јер се и ради о јавним добрима који имају нарочиту вриједност у демократским друштвима, како то све тужилац основано и истиче у тужби, за шта не може бити оправдање ни то што је тужени у оспореном акту навео да до тражених информација не може доћи редовним мјерама, нити за то може бити оправдање да нема ажурну евиденцију, будући да се информације које је тражио и односе на редовно пословање туженог, како је то тужилац оправдано и навео у тужби, што се такође и односи на достављање тражених информација за 2010. годину, за коју годину је тужилац такође тражио поменуте информације а тужени у том дијелу и није удовољио захтјеву.

Сходно томе се не може прихватити образложење туженог да је у циљу проналажења тражених информација требао прекинути са обављањем основне функције суђења, па да се ресурси ангажују на прегледању списа, узимању података те обради захтјева за приступ информацијама у виду предузимања ванредних мјера и активности на штету вршења редовног пословања суда, а у вези са чим је тужилац и констатовао да је такве тражене информације и добио од укупно 62 суда у БИХ, као институција који имају исти или већи обим посла, а неријетко и мањи број запослених, те исти систем рада, евиденције и слично, па тако да из свега наведеног произилази да оспорени акт и не садржи ваљане разлоге зашто у цијелости није удовољено захтјеву тужиоца, тако да и нема релевантних разлога о одлучним чињеницама, у смислу члана 197. став 2. ЗУП-а, који закон се у смислу члана 25. ЗОСПИ примјењује у поступку рјешавања по захтјеву за приступ информацијама, уколико одредбе ЗУП-а нису у супротности са тим законом, па тако да су у том смислу у поступку доношења оспореног акта и учињене повреде правила поступка, како се то основано и наводи у тужби.

На крају је и битно указати да је сврха и циљ доношења ЗОСПИ управо да јавност има контролу над извршавањем јавне власти од стране јавних органа, с обзиром да информације у смислу члана 1. тог закона којима располажу јавни органи и имају карактер јавног добра, па тако да и постоји оправдани интерес да грађани добију на увид информације којима располаже јавни орган, јер јавни интерес може надјачати разлоге за необјављивање тражених информација. Зато јавни органи и морају промовисати отворену владавину, па принцип максималног објелодањивања информација представља један од фундаменталних принципа сваког демократског друштва, чиме ће се смањити подношење појединачних захтјева, па органи власти и морају предузети одређене кораке у смислу ширења кључних информација у јавности, па тако да су сходно Препоруци Рец (2002) Комитета министара СЕ, коју је прихватила и Босна и Херцеговина, земље чланице прихватиле обавезу да гарантују сваком лицу на својој територији да може остварити приступ документима који се налазе у посједу јавних органа власти. То право приступа информацијама може се ограничити само из наведених изузетака који су јасно прописани законом, под условом да је неопходно у једном демократском друштву и да је пропорционално циљу, али да приступ информацијама, иако постоје та наведена ограничења, неће бити ускраћен ако је јавни интерес да се објелодане те информације већи од штете која би наступила откривањем информација, па поступајући по захтјеву подносиоца, орган ће у правилу обезбиједити информацију подносиоцу захтјева у облику и на начин у којем је она захтијевана, осим ако постоје забране за приступ дијелу документа, а што све у конкретном случају неспорно и није испоштовано.

С обзиром на наведено, будући да суд у смислу члана 29. став 1. ЗУС-а законитост оспореног акта испитује на подлози чињеница утврђених у управном поступку, па како ни остали наводи тужиоца и наводи туженог из одговора на тужбу нису могли утицати на другачије рјешавање предметног управног спора, тужба се указује основаном, јер у поступку доношења оспореног акта нијеправилно и потпуно утврђено чињенично стање, а при чему су и учињене повреде правила поступка, што је и било од утицаја на правилну примјену материјалног права, чиме су и остварени разлози из члана 10. тачка 2. и 4. ЗУС-а за поништавање оспореног акта, сходно чему се тужба уважава и оспорени акт поништава, темељем овлашћења из члана 31. став 1. и 2. истог закона.

У смислу члана 50. ЗУС-а тужени је у обавези да одмах, а најкасније у року од 30 дана рачунајући од дана пријема пресуде, донесе нови акт уважавајући правно схватање суда и примједбе у погледу поступка.

Како је чланом 5. Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима („Службени гласник Републике Српске“ број 63/11), којим се мијења члан 49. основног текста закона, прописано да су трошкови у управним споровима издаци учињени поводом управног спора од његовог покретања до завршетка (став 1), те да суд одлуком којом окончава поступак у управном спору одлучује ко сноси трошкове поступка и колико они износе (став 4), с тим да је чланом 6. истог Закона о измјенама и допунама Закона о управним споровима такође додат нови члан 49а. у тексту закона, у којем је (у ставу 1) прописано да је странка која изгуби спор дужна противној странци надокнадити трошкове спора, које трошкове је у смислу члана 396. став 2. ЗПП-а странка дужна опредијељено навести у приједлогу о коме суд и треба да одлучи, па будући да је тужба уважена и оспорени акт поништен, испуњени су услови да се удовољи захтјеву тужиоца да му тужени надокнади трошкове управног спора, по основу таксе на тужбу и таксе на пресуду, које у овом управном спору износе по 100,00 КМ односно укупно 200,00 КМ, тако да је тужени и обавезан да тужиоцу надокнади те трошкове, у року од 30 дана од дана пријема пресуде, под пријетњом принудног извршења.

С друге стране, како је тужба уважена и оспорени акт поништен, што значи да тужени и није успио у овом управном спору, није било основа да се удовољи захтјеву туженог да му тужилац надокнади трошкове управног спора (а које узгред речеено тужени и није опредијелио), то је тај захтјев одбијен као неоснован.

 

Записничар Зубовић Љиљана

Судија Бојовић Душко